Верујем у величину моћи речи
љубављу изговорене.
Чак и онда када стрепим да су
сви снови неостварени моји,
док тражим место и на најтањој
нити душе твоје.
И верујем мирна, као шапат што је
жудњом надражен, опијен најдражим додирима усана твојих.
Топли као први зраци пролећног сунца, што живот дарују.
Сочни као прве трешње и нектар пчелињи, хладни као капљице јесење кише што ромиња и разлива те по души мојој, спаваш ми у недрима.
Верујем да срећу доносиш ти, јер више не желим лутати, духом својим
мисли моје милујеш, прашину успомена, упорно, дижеш.
И верујем да срећу доноси откриће, заједничке зоре што свиће, месец што нас упорно прати, неда заспати.
Верујем…теби…
