Амбиси се затворише,
сове крила расклирише,
те ноћне птице још по ободима града,
своје гнездо траже…
расу се грожђа зрневље ,
по неки трс још обогаћен стоји ,
под стрехом ноћи,
док месечев срп стидно вири,
човек мачка и жена,
у телу птице раскрише ум.

Гранате руке, израмљене,
недохватне,
пружише прсте крошњевим ликом,
тек стазу да укажу,
свитац се родио,
ту баш на удици једног јутра,
на путу ка новом сутра,
док грожђе учмалу јесен отпоздравља.

Распалих зидова откос је настао, часовници су затражили мук…
сломише дане на пола,
зором новом будиш ме ти,
а ја, будити се желим.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име