Немој да те завара израз мога лица.
Јер, носим маску, хиљаде маски,
маске које се бојим скинути,
а ниједна од њих нисам ја.
У претварању сам прави мајстор,
али не дај се заварати.
За име Божије, не дај се заварати.
Претварам се да сам сигуран
да је све мед и млеко у мени
и око мене
да ми је име самоувереност, а смиреност моја игра,
да је све мирно и да све контролишем
и да не требам никог.
Али, не вјеруј ми.
Можда се чини да сам смирен, али
моја смиреност је маска
увек променљива и која сакрива.
Испод ње нема спокоја.
Испод ње је збрка, страх и самоћа.
Али, ја то сакривам.
Не желим да ико зна.
Хвата ме паника на помисао о мојој слабости
и да ће ме открити.
Зато френетично креирам маску да бих иза ње сакрио
ноншалантно, софистицирано прочеље,
да ми помогне да се претварам,
да ме заштити од погледа који зна.
Али баш такав поглед је моје спасење.
Моја једина нада и ја то знам.
Наравно, ако иза њега следи прихватање.
Ако следи љубав.
То је једина ствар која ме може ослободити од мене самога,
од затвора што сам га сам саградио,
од препрека што их сам тако болно подижем.
То је једино што ће ме уверити у оно у што не могу уверити сам себе,
да уистину нешто вриедим.
Али ја ти ово не кажем. Не усуђујем се. Бојим се.
Бојим се да иза твога погледа неће уследити прихватање,
да неће уследити љубав.
Бојим се да ћеш ме мање ценити, да ћеш се смејати,
а твој би ме смех убио.
Бојим се да дубоко негде нисам ништа, да не вредим,
и да ћеш ти то видети и одбити ме.
Зато играм своју игру, своју очајну игру претварања
са сигурним прочељем ван
и уплашеним дететом унутра.
Тако почиње светлуцава али празна парада маски,
а мој живот постаје бојиште.
Доконо чаврљам с тобом учтивим тоновима површног разговора.
Кажем ти све, а заправо ништа,
и ништа о ономе што је све,
и што плаче у мени.
Зато кад сам у колотечини,
нека те не завара то што говорим.
Молим те пажљиво слушај и покушај чути оно што не кажем.
Што бих волео да могу рећи,
што због опстанка морам рећи,
али што рећи не могу.
Не волим ништа крити,
Не волим играти вештачке, лажне игре,
желим престати с играма.
Желим бити искрен и спонтан и бити ја,
али ми ти мораш помоћи.
Мораш пружити руку
чак и када се чини да је то последње што желим.
Само ти можеш из мојих очију уклонити празан поглед живог мртваца.
Само ме ти можеш призвати у живот.
Сваки пут кад си љубазан, нежан и кад ме храбриш,
сваки пут кад покушаш разумети јер уистину бринеш,
моје срце добије крила,
врло мала крила,
врло слаба крила,
али крила!
Са својом моћи да ме оживиш можеш удахнути живот у мене.
Желим да то знаш.
Желим да знаш колико си ми важан,
како можеш бити створитељ – до Бога праведан створитељ – моје особе
ако тако изабереш.
Само ти можеш срушити зидове иза којих дрхтим,
само ти можеш уклонити моју маску,
само ти ме можеш ослободити мога сеновитог света панике,
и несигурности, из мога усамљеног затвора,
ако тако одлучиш.
Молим те одлучи. Не мимоилази ме.
Неће ти бити лако.
Дуготрајно уверење о безвредности гради снажне зидове.
Што ми ближе приђеш
то наглије могу узвратити.
То је неразумно, али упркос томе што о човеку кажу књиге,
ја сам често неразуман.
Борим се баш против оне ствари за којом чезнем.
Али рекоше ми да је љубав јача од снажних зидова,
и ту лежи моја нада.
Молим те покушај победити зидове
чврстом руком
јер дете је врло осетљиво.
Ко сам, можда се питаш?
Ја сам онај кога знаш врло добро.
Јер ја сам сваки човек на којега наиђеш
и ја сам свака жена на коју наиђеш…
Мастило у крви

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име