Од свакога града у коме ми је пролазио живот остали су, у мени, само његови рубови како се оцртаваху ноћу на небу. И тако, ја имам у себи те различите ноћи, увек исто небо, и различите пруге градских рубова. У мени је, зато, вечност, и потпун мир, и све ми је свеједно. Приповедам да живот није видљив него да је ван наше моћи, „на небесима“. Неко ће ми рећи да сам сентименталан; а други: „Та то је већ било. Његов „суматраизам“ је само подгрејан романтизам.“
Но, пошто се код нас и најчеститијима каткад каже да су хуље, и пошто су хонорари и те како незнатни, биће их који ће ми веровати. А постигнем ли, икад, да ма једног само младића огорчим, или једну лепу жену изменим, да једну само поповску придику исмејем, бићу задовољан. Ваистину, ми смо анархисте.
Париз треба да ме запали. Тако су ми бар сви рекли.
Али се мени чини да ћу и ја од њега однети само његове плаве рубове, како се оцртавају на небесима ноћу. И као што на души носим руб старих бедема у којима сам био затваран, или лаке врхове кампанила венетских варошица, или камених далматинских села, и стења бретонских обала, остаће и одавде само модрина његових рубова, како се они, у кишовитој ноћи, кад је празан, кад га уходим, оцртаваху на небесима. Остаће на мени, и овде, само онај мир што га остављају на души камење, вода и небо.
По улицама су забодене светиљке; оправљају калдрму ноћу, и пруге трамваја. Ударци будака и чекића сећају ме на куле цркава, игру звона, крај којих сам становао.
Тихо, у подножју моста, спушта се у воду, а високо, са црних кровова на црне кровове, диже се у небеса. Сав шуми. Kиша, бескрајна киша дрхти над њиме, као да је сав увезан у танане, мокре нити воде што обавија цео свет. Дрхти, љуља се, одблескује. Губи своју тврдоћу и сав се претвара у сенке, што се љуљају у киши. Тако је бескрајан, а тако је лак, као да је сазидан од карата. Излазим на свој најмилији мост; он је сав мокар. Давно некад, био је често крвав. Отуда га уходим, гледам, већ месецима, у кишовите, празне ноћи.
Небо је исцртано правим, ампирским, подгрејано грчким, рубовима. Ширина и мир ових поља и правих, богатих кровова доводи до смеха. Kад бих са овог моста почео читати новине гласно, свакако да би се заорио урлик гомила, и да би јурнуле на зидове да све попале. Јер све се, ето, мења. Оно што су, пре годину дана, писале, сад оповргавају; оно што су, пре годину дана, решавали парламенти, сад одбацују. Kад би са овог моста читао и читао, не додајући, нити одузимајући речи, како бисмо се насмејали, и почели да палимо све. Уосталом, ово није искрено; ја не верујем у будућност. Пишем овако само зато што се поводим за модом, а сад је опет мода веровати у будућност…
Насред тога, око Пирамиде Наполеонове, врте се сјајни аутомобили. Не зато што техника напредује, него је то успомена на каруселе. Та сјајна звезда вртлога довољна је да цео град заволи вртлог звезда. Шаре на стубу, који као камени мач стрши из земље, са готском оштрином, нико не може да прочита. Kамене жене, које представљају сложне француске градове, узалуд читају. У њиховим очима, са којих капље киша, зјапи само иронија камена у ноћи. Дани пролазе, и сваки врши свој посао. Бан Јелачић, на коњу, сред Загреба, показује мачем на Маџарску, и заборавља да спусти руку. Доситеј елегантно скида шешир, и улази са Kалемегдана у хотел „Kруну“, а никако да уђе. Да, да, ја „футуриста“ имам осећај да се уопште, негде у свемиру, нешто скаменило, и да никако неће ући у хотел. Хијероглифи мирно стоје, аутомобили се врте и јуре око њих, а никако да их прочитају. Kиша сипи, ситна, бескрајна – но то не треба никог да узнемирује. Ено Мадлен, посута хеленском лимунадом, стоји, сва црна, у ноћи – сећа се изгинулих војника Велике армије за које је зидана, и мисли на отмене свадбе које су, у њој, чешће него отмена крштења. Два велика, зажарена ока Орлеанске станице гледају мирно у Сену. Да, само ја сам патетичан, ноћи је свеједно.
Побеснели коњи споменика на Гран Палеу хоће да скоче доле. Пода мном, дубоко, у земљи, испод Сене, јуре возови, а крај мене пролазе загрљени парови, и протрчавају мачке. У Цариграду воле псе, овде мачке. Љубав је вечна, бескрајна, и општа. Сви су парови једнаки, и све мачке црне. Нека вас не вређа све ово. У Чикагу има један песник, оптимиста, он пева и слави велике градове, огроман живот, и вечно, заљубљено човечанство. Ја, мада сам цивилизован, као и остали наши књижевници, и не бих преврнуо чашу на дворском ручку, ипак, гледам ове мокре, огромне контуре са много мање дивљења.
Потомак пастира, са мало разумљиве афектације, знам да су плави зидови небеса огромнији; видим звездане површине река, шума и гора, и осећам да ћу једном, тешким кораком, ходати по њима, давно заборавивши све ово. Опростите што тешко прелазим на ствар. Све те замршене мисли јуре по глави, из кинеских песама, из књига о готици. Та ви знате да нема Србина који може замислити да неко и код нас може што замислити. У детињству смо одрасли са контурама Боцарићева Шарца, и са дивном контуром Саборне цркве, а сад смо класичари, космичари, кубисте, радикали, већ како ко – па је мало тешко. Зар не?
Ипак, ја сам овде, уморан и прокисао, само зато да вам јавим да се, већ једном, опет сетите вечности.
У огромним овим вртовима и ширинама, под грањем мокрим, које знам да је почело да пупи, овде где је Париз најлепши, застајем да вам јавим – пре него што вам почнем писати о парламентима, Европи, изложбама, Србима на Сен Мишелу – да заборавите већ једном све, да се опет једном, безбрижни, сетите вечности. Стојим високо. Дубина моста д‘Јена, која се бели и сјаји од кише, и пролази испод чудовишта Ајфелова, одводи у бескрај. Нигде на свету није овако дубока вода и овако широко небо. Велики вртови у којима цветају светиљке, зелене, жуте и црвене; њино светлуцање у водама, полако диже цео Париз у провидан, јутарњи зрак. Kиша се једва осећа. Први трамваји пролазе. Далеко, у стајаћој, широкој води, суро, као нека галија чуварица у луци, са својим црвеним светиљкама, љуља се острво Париза, са старим зидовима и готским кулама. Над Нотрдамом се ведри, трепере побледеле звезде, као искре бежичног брзојава. Оне јављају да долази пролеће.
Ишао сам по позориштима, школама, изложбама, скупштинама, и једнако размишљао шта да вам све јавим. Сад, кад треба да почнем да се препирем, да нападам, да браним, све ми се то чини смешно и досадно. Волео бих месец дана, месец дана, сваки дан, сто пута, да вам. јавим: не бојте се, сетите се вечности, ове је добро, нема греха, нема закона, нема јаве, гледајте у небеса, удишите зрак безбрижно, долази пролеће, ослободите се свега.
Но ја врло добро знам да је то песничка лудорија, и да је сувише већ и то што, место описа, јављам само да у Версаљу ниче трава. Ви, свакако познајете барок и рококо – нашто бих дакле писао афоризме о том како је дошло до јапанског утицаја на рококо, до оних тако широких постеља; зашто је Марија Антоанета постала лезбијка и колико је утицала на револуцију, енглеска мушка мода, која је натерала Монсењера, брата краљева, да га два снажна лакеја, свако јутро, уздижу и спуштају у изглачане панталоне, да их не би изгужвао. Могу вам само рећи да Kарлајл није сад у моди, и да ни Мињеово мишљење о узроцима револуције више не стоји. Трећа Република говори само о себи, и сећа се само „револуције“ железничара, која је осигурала каријеру сјајноме Бријану. Новине су, уосталом, јако узбуђене; говори се да ће у дворцу поставити кафане и, „dancing room ове.
Чим сам ушао и видео голуждраве анђеле, голе лепотице на рељефима у цркви, разумео сам све. Kад бих могао целој словенској души, свој нашој такозваној „рођености за патњу“, да дам једну једину ињекцију латинизма – али да не добијем Арцибашевљево прасе. У ту сврху треба основати Групу…
Стари, седи вртлари саде траву. Велике, мраморне вазе, на којима се витлају богови и баханткиње, и цветају тирзоси, ређају се у даљини као гранитно камење којим се означава међа на земљи. Трава је мека, као она што код нас ниче из жита око кандила, о Бадњем дану; она дрхти кад је узмем у руку.
Иза венсенских шума преврћу се авиони. То је у част Пилсудском, који је дошао у посету. Трава је почела да расте.
Огромне терасе спуштају се све дубље, међу јабланове у даљини, пред небом. У водама су комади неба. Један лабуд, којег сам, на жалост, већ упознао из песама Манојловићевих, изненада излази на видик. Мале, мајушне мушице роје се над небесима. Голе Венере клече пред грањем што пупи. Ви знате да ја имам луду теорију „суматраизма“: да живот није видљив, и да зависи од облака, румених шкољака, и зелених трава чак на другоме крају света…
И зато пре него што почнем писати о изложбама, о парламентима, и о курсу франка, пустите ме да, још једном, станем уз једно дрво што пупи и штапићем изударам по њему брзојав: да трава зелени, и да се сетите вечности.
Милош Црњански
