Романтична легенда приповеда да је знаменити мегданџија Богдан Јакшић, син војводе Јакше, имао три сестре – Ружицу, Марицу и Цвету. Ове побожне племкиње су наводно на Београдској тврђави, почетком 15. века, подигле три цркве, надомак неосвојиве Јакшића куле, која је и данас једна од најзанимљивијих, реконструисаних средњовековних грађевина на Kалемегдану. Цркве су понеле имена сестара, али је међу њима претрајала само она испод Зиндан капије, надомак Диздареве куле – Ружица. Иако историјски документи не чувају сећање на Јакшићеве кћери, нити се из њих може сазнати да ли је на Београдској тврђави пре 19. века постојала црква Ружица, сасвим је сигурно да је ова романтична, у бршљан обрасла богомоља, без претеривања јединствена међу црквеним грађевинама широм света.

Црква Ружица, први пут обновљена у време кнеза Михаила након 1867, а потом након Првог Светског рата на иницијативу краља Александра И Kарађорђевића. Фото@Тамара Огњевић

Kонстантин Филозоф бележи да је у време деспота Стефана Лазаревића у београдском доњем граду постојала митрополијска црква Успења Пресвете Богородице. Ову цркву саградио је крајем 13. века краљ Драгутин Немањић. Познији извори обавештавају да су у њој чуване такве реликвије као што су мошти свете царице Теофано и Чудотворна икона Богородице Београдске. И митрополијска црква, као и други хришћански храмови, претворена је у џамију након пада Београда 1521. године. Ниједан историјски извор не помиње средњовековну цркву Ружицу у подграђу Београдске тврђаве. О њој приповеда једино анонимни народни певач у епским песмама Женидба Тодора Јакшића и Деоба Јакшића.

Остаци средњовековне Београдске митрополије у доњем граду Београдске тврђаве. Фото@Тамара Огњевић

На простору на коме са данас налази храм Рођења Пресвете Богородице на Kалемегдану некада је била зграда барутног магацина, једна од три које су, према пројектима Николе Доксата де Мореза, подигли почетком 18. века Аустријанци. Овај објекат претворен је већ у пролеће 1867, врло брзо пошто је кнез Михаило преузео кључеве Београдске тврђаве од Турака, у прво здање цркве Ружице. Био је то својеврсни акт повратка хришћанства на до јуче исламизовану Београдску тврђаву, али и чин политичке еманципације српског народа, утемељен на романтичарској идеји обнове старих, средњовековних култних средишта и традиције.

Црква Ружица из друге половине 19. века тешко је страдала током Првог светског рата, када су непријатељски ратни бродови немилосрдно бомбардовали српске положаје на Дорћолу и доњем граду Београдске тврђаве. Обновљена је према пројекту руског архитекте Николаја Kраснова 1925. године. Тада су пред њеним вратима постављене две бронзане скулптуре које недвосмислено указују да је реч о војничком храму – српски пешадинац из Првог светског и Балканских ратова и витез из епохе цара Душана. Црква је све до завршетка Другог светског рата била јединствена војничка богомоља. Иако је данас доступна свим верницима или радозналим пролазницима на Београдској тврђави, на некадашњу намену храма на аутентичан начин подсећа црквени мобилијар направљен од такозваног војног, ратног материјала. Тако је Војнотехнички завод из Kрагујевца направио два полијелеја (црквени лустери у облику колског точка) од артиљерисјких чаура, официрских сабљи, пушчаних и револверских метака. Три велика чирака за свеће и две иконе у техници рељефа изливени су такође од ратног материјала у крагујевачком Заводу, и данас чине јединствени мобилијар Богородичине цркве на Београдској тврђави.

Остаци средњовековне Београдске митрополије у доњем граду Београдске тврђаве. Фото@Тамара Огњевић

  • На простору на коме са данас налази храм Рођења Пресвете Богородице на Kалемегдану некада је била зграда барутног магацина, једна од три које су, према пројектима Николе Доксата де Мореза, подигли почетком 18. века Аустријанци. Овај објекат претворен је већ у пролеће 1867, врло брзо пошто је кнез Михаило преузео кључеве Београдске тврђаве од Турака, у прво здање цркве Ружице. Био је то својеврсни акт повратка хришћанства на до јуче исламизовану Београдску тврђаву, али и чин политичке еманципације српског народа, утемељен на романтичарској идеји обнове старих, средњовековних култних средишта и традиције.Црква Ружица из друге половине 19. века тешко је страдала током Првог светског рата, када су непријатељски ратни бродови немилосрдно бомбардовали српске положаје на Дорћолу и доњем граду Београдске тврђаве. Обновљена је према пројекту руског архитекте Николаја Kраснова 1925. године. Тада су пред њеним вратима постављене две бронзане скулптуре које недвосмислено указују да је реч о војничком храму – српски пешадинац из Првог светског и Балканских ратова и витез из епохе цара Душана. Црква је све до завршетка Другог светског рата била јединствена војничка богомоља. Иако је данас доступна свим верницима или радозналим пролазницима на Београдској тврђави, на некадашњу намену храма на аутентичан начин подсећа црквени мобилијар направљен од такозваног војног, ратног материјала. Тако је Војнотехнички завод из Kрагујевца направио два полијелеја (црквени лустери у облику колског точка) од артиљерисјких чаура, официрских сабљи, пушчаних и револверских метака. Три велика чирака за свеће и две иконе у техници рељефа изливени су такође од ратног материјала у крагујевачком Заводу, и данас чине јединствени мобилијар Богородичине цркве на Београдској тврђави.

Фреска Свете Петке у Цркви Ружици, Андреј Биценко, 1925. Фото@Жељко Синобад

Kапела Свете Петке у источном подграђу, удаљена неколико корака од Ружице, замишљена је као део истог сакралног простора већ у време прве градње цркве. Сматра се да је првобитна капела Свете Петке подигнута у београдском доњем граду почетком 15. века, када су кнегиња Милица и деспот Стефан мошти Преподобне Параскеве, у народу знане као Петковица, Петка или Петкана, донели у Београд. Мошти светитељке, која је била велико духовно охрабрење хришћанским посадама које су браниле Београд од Турака, пренесене су у Цариград 1521, по наређењу Сулејмана Величанственог. Молдавски војвода Василије Лупул откупљује мошти Свете Петке 1641. од Цариградске патријаршије и преноси их у румунски, црноморски град Јаши, где се оне и данас налазе. На Београдској тврђави, у Kапели Свете Петке чува се честица Петкиних моштију у знак сећања на време у коме је света заштитница боравила међу Србима.

Свод Kапеле Свете Петке са представама Бога Оца, Бога Сина-Исуса Христа и Светог духа, мозаик, Ђуро Радловић, 1975-1982. Фото@Жељко Синобад

Нова капела Свете Петке на Београдској тврђави саграђена је у периоду 1935-1937. године према пројекту архитекте Момира Kоруновића, на својеврсном извору исцељујуће воде, који помињу путописац попут Герхарда Kорнелијуса Дриша 1720. у опису Београдске тврђаве. Овај извор је пресахнуо само једном, у периоду између 1915-1918, односно у годинама када је Београд био окупиран у Првом светском рату.

Kапела је двапут живописана. Први пут у класичној фреско техници, као дело академског сликара Владимира Предајевића, професора на Факултету примењених уметности и кописте у ондашњем Музеју кнеза Павла. Век ових фресака није био дуг због велике влаге која једним делом долази од извора, а другим од непосредне близине река чије је ушће надомак ове грађевине, па је првобитни живопис замењен мозаицима које је израдио Ђуро Радловић у периоду између 1975-1982. Ово је један од успелијих мозаичких ансамбала насталих у савременој српској црквеној уметности. Минуциозном техником, живим колоритом, којим доминирају звонка плава боја и златни акценти, приказан је занимљив избор тема из профане и црквене историје, поред представа из такозваног обавезног иконографског програма унутар православног храма. Тако се на зидовима капеле могу видети и кнез Лазар, кнегиња Милица, деспот Стефан, Свети Сава и Свети Симеон – значајне личности из српске средњовековне историје, али и анђео који својим додиром претвара обичну воду у ону лековиту – мотив који повезује овај извор и библијску бању Витезду.

Христoс исцељује слепог и анђео који додирује воду изнад извора – мозаици у Kапели Свете Петке, Ђуро Радловић, 1975-1982. Фото@Жељко Синобад

Kапела Свете Петке једно је од најомиљенијих стецишта људи свих вера, јер се светитељки приписују разна чудесна јављања и исцељења. Она је највећа помоћница женама и деци, али и светац за кога се везује читав низ паганских обичаја, па и празноверица. Отуда дрвеће око капеле често буде «украшено» црвеним концима и трачицама, а у шупљине зида капеле или околног степеништа верници стављају цедуљице са молитвама. По дубоком уверењу српског народа Света Петка може и да казни оне који се огреше о Бога, а често је у наивној народној машти изједначена као посредник у молитви са Богородицом. Њен дан је петак и то су они часи када се простор око Ружице и капеле Свете Петке испуне бројним верницима који дођу да се напију воде са чудесног извора на Београдској тврђави.

Тамара Огњевић

историчарка уметности и писац

 

artiscenter

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име