„Oholost dolazi pred pogibao, i ponosit duh pred propast.”(Priče Sol.16;18)

Na jednoj farmi nađu se u društvu: konj, krava, petao, kokoš, svinja i pas. Kako je vlasnik bio duša od čoveka, on se prema svima odnosio s pažnjom. Ni jednoj od životinja nikada i ni u čemu nije pravio meru. Dirnute ovakvom ljubavlju, ni one nisu ostajale bezdušne: svaka je davala od sebe i više nego što se to od nje očekivalo. Tako je konj postao domaćinov oslonac u svakom radu u polju; krava je davala mleka više od proseka; kokoš je nosila jaja i kad druge nisu; petao je pazio na vreme; pas je pratio svog gospodara i verno čuvao i njega i njegovo domaćinstvo… Jedino je svinja, na sav domaćinov trud, gledala s visoka.

– Baš ste ludi! – govorila im je glasom punim oholosti. – Što ne uživate, budale, kad već možete. Ugledajte se na mene!

Zaista,  sem  što  se  po  ceo dan izležavala u svom oboru, birajući šta hoće i šta neće, ona ni za šta drugo nije bila sposobna. Uobrazivši da je neko i nešto, čekala je da joj sve drugi poradi.

– Ne budi takav snob! – govorile su joj ostale životinje. – Daj, trgni se malo! Neće ti to što radiš izaći na dobro.

Ali svinja se nije osvrtala na njihova upozorenja. Naprotiv. Iz dana u dan postajala je sve zahtevnija.

A jednom prilikom, iznenada, usred nedelje, navrate domaćinu neki dragi gosti. Kako im je broj bio popriličan, a ostanak nepoznat, čovek se uplaši da neće imati dovoljno namirnica. Stoga na brzinu prelomi u sebi i reši da žrtvuje jednu od životinja. Samo, pitanje je bilo: koju?

– Konj mi je desna ruka – razmišljao je on u hodu – a i velik je za nas. Krava je dobra i mleko joj je izvrsno; ni nekoliko teladi ne bi bilo na odmet. Kokoš i petao dobro rade svoj posao, a, iskreno, niko se, jedući ih, ne bi nasitio. Na pse, Bogu hvala, znam da nisu prešli. Dakle, ostaje mi samo svinja…

I dok joj je prilazio, nastavi da premišlja.

– Oko nje imam najviše posla i najviše mi vremena oduzima. Najgore je što to, bar dosad, nije pokazalo nikakvu svrhu. E, da vidimo sad… !

A svinja, misleći da joj je ponovo došao red za timarenje, izađe onako polakomljena i naduta i stade upravo na ono mesto, sa koga je njena nagojenost od lenstvovanja najviše bola čoveku oči. Gledajući je, ovaj zadovoljno izjavi:

– Poslužiće…

I, napuštajući je za kratko, ode da potraži sve ono što je bilo potrebno da on njoj okači crvenu mašnu a ona njemu da ispiše svoj testament.

* * *

Zaista, ne izgledaju li ovako jadno i ljudi, kada istrajavaju u svome bezumlju? Oholog srca, nadutog uma i stišnjenih prstiju, oni i nisu dostojni da prime u sebe nikakvo dobro. Tim pre, jer je rečeno: „… ako neko neće da radi, neka i ne jede.” (2.Sol.3;10) O veličini njihovog bezumlja najbolje svedoči premudrost Solomonova; kao najveći od svih zemaljskih careva, on je, nesumnjivo, imao prilike da ih upozna, jer je i pouku o tome ostavio: „Pred bezumnim ne govori jer neće mariti za mudrost besede tvoje.” (Priče Sol.23;9) A Gospod, u svojoj Besedi na gori, uči nas još i više, rekavši: „Ne… bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas.” (Mat.7;6) Zato budimo oprezni, kada ostrašćenom bratu ili sestri poželimo da priteknemo u pomoć. Dok pružaju ruku i mole za pomoć – dobro je; kad počnu da vuku i tonu – treba stati, kako ne bi, sobom, i nas povukli u propast.

 

 

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

pricalica.blog.rs

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime