Литургија се служи ради Тела Христовог, живог организма који је чини ми се Хомјаков назвао – „организмом љубави“. Зато је њено прво дејство – сабирање народа, не као гомиле, него као заједнице која стоји пред лицем Божијим : а та заједница само онда може достојно да стоји пред лицем Божијим када је – организам љубави.
Директна последица тога је – оно што каже Спаситељ; Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5,23–24); јер изван тајне љубави, присуство у храму је бесмислено. Ако немамо снаге, треба да се боримо, али не треба да прихватамо као нормално и природно – стајање у храму са осећањем отуђености у односу на оне који ту с нама стоје. Они су тело нашег тела, кост наше кости, они представљају једно Тело Христово, у коме је сваки уд драгоцен и значајан за друге. Сетите се речи апостола Павла: И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1. Кор. 12,26). Уколико није тако, онда то није Црква. Онај ко је изван тајне ове љубави, такође је изван тајне Божанствене Литургије. Ово треба схватати на најједноставнији, најбеспоштеднији, најдиректнији начин. Јер код нас је све тако слабо и површно, и прилично се олако односимо према свом учешћу у Божанској служби.
Прво је – припрема, долазак у храм. Ако храм доживљавамо као Цркву, коју чинимо сви, онда су поуке Отаца Цркве и духовних писаца јасне. Јасни су и моји упорни
позиви да у храму треба да владају потпуна тишина и молитвено тиховање: то је време када једни друге можемо да сретнемо само у дубинама, а никако на тој површини која се огледа у поздравима, осмесима и разговорима.
Сви ми знамо како је тешко сабрати се, како је Те ко усредсредити се, ући у себе, утврдити се на оној дубини и оној тачки молитвеног спокојства, где се може стајати пред Богом. И сваки човек који не чини то за себе, поступа лоше и према себи, и према светињи пред којом стоји. Он се према њој односи немарно, свесно немарно потпадајући под осуду опет библијске речи: Проклет био ко немарно ради дело Господње (Јер. 48,10). Тешко њему! Сем тога, свако ко омета другог да уђе у унутрашњу клет своје душе, да се удуби и у тишини стане пред лице Бо жије, поступа погрешно, јер нарушава оно најосновније у заједничкој молитви. Заједничка молитва може кренути само из тих дубина, она не почиње на површини – на површини може бити поштовање Бога устима, могу бити ове или оне речи, изговорене чак и без пажње, али то није молитва, то није стајање у цркви пред Богом. На тој равни ми Бога не срећемо, или Га срећемо само крајичком душе, јер чак и на невеликој дубини ипак можемо вешто да осетимо и доживимо. Зато је свако ко долази у храм обавезан да ћути, обавезан је да чува своју душу за Бога, обавезан је и туђу душу да чува, а ко то не чини, тај у одређеном смислу постаје преступник против туђе душе и опште црквене молитве, против тајне стајања Цркве пред Богом. Ово, понављам, треба схватити у најстрожем и најтачнијем смислу тих речи.
Права молитва не започиње у устима. Права молитва долази из дубине људске свести, Сви ми знамо како се понекад удубимо у себе, како нас обузме унутрашња духовна тишина, коју не бисмо да нарушавамо ни речју, ни покретом, која нас приморава да затворимо очи, да ућутимо, да се повучемо у сама недра наше душе. Кад одемо тако далеко у наше дубине да пронађемо додирну тачку са вечношћу, онда можемо кратко, тихо и сабрано да принесемо Богу неколико молитвених речи. Само из дубине ћутања могу да израсту, да се роде, да заискре речи које изражавају тишину, не нарушавајући је. И то је врло важно. Кад наше речи нарушавају нашу тишину – обузима нас туга; но, када испразне речи нарушавају тек започето молитвено тиховање, онда је та туга заиста неутешна.
Један западни писац из ХI! века, који је остао анониман, негде каже да ако Христа заиста називамо Речју Божијом, то јест за нас савршеном пројавом воље Божије, Божије премудрости, љубави Божије — онда такође можемо да кажемо да је Отац – та неизмерно дубока тишина из које једино може да се зачује Реч која Га изражава до краја. То треба да прихватимо о дубинама свога молитвеног ћутања, о тим ретким и драгоценим речима које се рађају у недрима душе, када смо ушли у тиховање.
Ово је необично важно, јер изван тог безмолвија не само да се у нашој души неће родити истинска молитва, него изван њега остајемо изоловани: док се заједно молимо наглас, док делатно учествујемо у богослужбеним обредима, ми остајемо „одвојени“, изоловани једно од другог и тек у молитвеном ћутању, када може доћи до напрезања које се назива сазерцавањем у молитвеном тиховању, сусрећемо се на оној дубини коју ништа не може да наруши, никаква људска отуђеност, никакво људско неразумевање, никаква удаљеност. Управо томе треба да тежимо.
Ако умемо да ћутимо, да се уживимо у ћутање, и да слушамо ту тишину која почива у Цркви, брзо ћемо открити да то ћутање, та црквена тишина, не представља просто одсуство спољашње буке, заштићеност од градске вреве. То ћутање, та тишина има сасвим други квалитет и другу дубину. У срцу тог ћутања можемо да пронађем присуство Живог Бога, То је то безмолвије у које је Он обучен, то је та дубина у коју треба да се погрузимо Како бисмо Га пронашли.
О, кад бисмо се тако припремали за учешће у Литургији! Кад бисмо још од вечери имали на уму да нам предстоји дивна радост – да уђемо у Божанску тишину, да се присајединимо небу – кад бисмо се ради тога пажљиво, с трепетом, радосно припремали постом и уздржањем од свега што расејава пажњу (био то разговор, или читање испразне, бескорисне литературе, да не спомињемо све друге видове расејавања пажње), кад бисмо устали рано и јутро дочекали с молитвом, макар и оним речима које изговарамо на Васкрс пре но што уђемо у храм: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему (Пс. 117,24). Ово је дан који је изашао из руку Божијих, из Његове премудрости, из Његове љубави, а садржај тога дана је – мој сусрет са Богом, и у том сусрету проналажење читавог света, укључујући и најближе људе, које често познајем врло површно, без побожности, и укључење свих у чудо Царства Небеског, које је већ дошло у Духу Светом.
А затим поћи у цркву, пазећи да се при томе не наруши ово дубоко расположење, које је лако успоставити уз пажљив и строг однос према себи. Даље – ступање у храм, као у место где је присутан Бог: Ући ћу у дом Твој, поклонићу се храму Твоме у страху Твоме (Пс. 5, 8). Радост овог сусрета, и брижљив, побожан однос према сваком човеку који је већ тамо, или ће доћи после нас. И сабирање своје тишине и свога безмолвија, како би другоме било лакше да се на њих ослони и уђе у сопствено безмолвије и тишину. Чување тог узајамног односа поштовања и молитве – то је тако значајан и тако неопходан увод, баш као и различита црквена дејства.
Затим, о тим различитим дејствима, На пример, молитва свештеника с ђаконом пред царским дверима, где моли Господа да га укрепи за извршење ове Свете Тајне, јер човек ће сада ући у олтар, у место које припада само Богу. Стајаће пред престолом, који је уједно жртвеник, то јест место где се приноси жртва, изговориће речи које је страшно изговорити, учиниће дела која превазилазе сваку људску могућност, Зато је и обучен у свештеничке одежде, које символички означавају заштиту.
Како брижљиво заједница верних треба да се односи према сабраности и молитвености свога свештеника, да се моли с њим, да се моли за њега када се он окреће и говори: „Опростите ми, оци и браћо, опростите ми сви људи, опростите и благословите…“ Како би дубок требао да буде наш одговор, без речи или наглас, мољењем и призивањем Бога, да га Бог благослови.
Затим се обавља облачење свештеника: он на себе облачи белу одежду, која подсећа на дугачку кошуљу за крштење. С каквом би се радошћу та одежда могла облачити кад душа не би туговала због тога што је човек грешан: Зарадоваће се душа моја Господу, јер ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме, као женику метну ми венац и као невесту украси ме красотом (Ис. 61, 10). Зарадоваће се душа моја Господу.
После покајаних молитви он се усуђује да обуче на себе ту одежду крштења, која подсећа на дан када се човек одрекао сатане, и свих дела његових, и све гордости његове, и све силе његове – сјединио са Христом. Потом је Господ призвао човека, јер како каже апостол Павле, нико сам по себи част не прима, већ само коме ја дато од Господа (Рим. 12, 3-8; 1. Кор 7,7). Бог које призвао обавезно најбоље, већ оне који су Му ваљани, оне од којих очекује верност у служењу по силама и преко њих, по благодати. И заиста, ово служење је само по благодати: сила се Божија у немоћи показује савршена (2. Кор, 9), а оно што овде треба извести, свакако је изван граница људских сила.
Свештеник ставља епитрахиљ: Благословен Бог који излива благодат коју на свештенике своје као миро на главу, које се слива на браду, браду Аронову, које се слива на скут од хаљине његове“(Пс. 132, 2). Епитрахиљ нас сликовито на то да кад су Арона, брата Мојсијевог посвећивали у свештенике Бога Живог, према упутству Божијем на његову главу излили су свеште3но уље, које представља праслиkу милости и силе Господње, и то уље текло је по његовој коси, по његовим плећима, све до крајева одежде земље. Тако је и овде: свештеник преко главе облачи епитрахиљ, који се спушта низ његово тело до самих ногу, знаменујући благодат, благи дар Божији како би човек био у стању да учини оно што му је иначе сасвим немогуће – да стоји пред лицем Божијим, да призива благодат Свесветог Духа, да речју и делом буде као оруђе освећења творевине и претварања тог хлеба у Тело Господње и тог вина у Крв Господњу.
За ово је потребна сила, али не људска. Својевремено, током битке, Мојсије је стајао подигнутих руку и све време се молио, али би му понестајало снаге да их непрестано држи подигнуте ка небу, да не клону ка земљи (Изл. 17,11). Тада се радило о молитви, а овде је реч о таквом светотајинском дејству, коме људска подршка није довољна. Овим рукама снагу ће дати Сам Господ, зато се на њих навлаче наруквице: „Руке Твоје створише ме саздаше ме: уразуми ме, и научићу се заповестима Твојим“ (пе. 118,73). „Десница Твоја, Господе, прослави се у сили; десна рука, Господе, сруши непријатеље, и обиљем славе своје сатро си противнике“ (Изл 15, 6-7).
За све то потребна је снага, али снага Божија, јер људска снага може само да упропасти дело Божије. Свештенику је за служење потребна сила Божија, која се у
немоћи показује: „Благословен Бог Који ме опасује силом и учини беспрекорним пут мој, Који ми укрепљује ноге као јелену и на висини ме поставља“ (Пс. 17,33). И свештеник се опасује појасем, као за посао, ставља појас и према се за пут.
На крају, поврх свега, фелон: „Свештеници Твоји, Господе, обући ће се у правду, и преподобни твоји обрадоваће се радошћу“ (Пе. 131,9). Затим умивање руку: „Умићу са невинима руке своје, и обићи ћу жртвеник Твој, Господе, да чујем глас хвале Твоје и да јављам сва чудеса Твоја. Господе, заволех дивоту дома Твога и место боравка славе Твоје. Немој погубити душу моју са безбожницима и живот мој с крвницима““ (Пс.25,6–9).
Облачење се обавља у олтару, и треба да се обавља у тишини, док се народ с трепетом спрема да ступи у тајанствено служење, у тај празник Цркве. Свештеник је сада спреман да служи. Али пошто је обучен у свештеничку одежду, он представља не само себе, он је – Јеванђелска слика. Он је – икона. Икона Онога Који је помазаник –
Христос (на грчком Христос значи „помазаник“). Током богослужења он ће бити, с једне стране, као Богом помазан у образ Христа, да служи службу која превазилази људске могућности, а с друге стране, сам ће, унутар свога срца, мада је обучен у ту трагичну славу, стајати пред Богом са трепетом и ужасом и унутрашњим плачем.
Затим ће почети проскомидија, припремање хлеба и вина који треба да постану Тело и Крв Христова, и потом сама Литургија, на чијем почетку стоје речи које сам вам већ наводио: „Време је да се служи Господу“. Наступило је време када човек ништа више не може да дода ономе што је већ учинио: то што се сад очекује, оже да оствари једино Бог Сам.
Митрополит Антоније (Блум)
Из књиге Уђите у Царство Небеско кроз Свету Литургију
