Тома и Вито, два пријатеља, која се познају из Основне школе, али ријетко видјају, срели су се сасвим случајно испред Цасина, и кренули да попију пиће у бару, а затим некако спонтано и да пробају своју срећу, по први пут у животу у коцкарници. Купили су по 20 долара тантуза, сјели су за слот машине, и убацили своје прве жетоне. Тома је већ на први покушај добио 300 долара, а Вито у предзадњем 100 долара мање.
Када су искористили купљене жетоне, отишли су поново у бар и попили још по једно пиће, мало ћаскали и убрзо напустили коцкарницу. Тома је имао много обавеза, студирао је бизнис, а врло често је наступао, као вокални солиста у локалном бенду. Имао је веома лијепу боју гласа и био је итекако надарен за музику, генетско благо које је наследио од оца. Некако убрзо је упознао и Мину, црнокосу, витку и интелигентну дјевојку с којом је студирао. Одмах се примјетила њихова медјусобна романтична жудња, и убрзо су се страсно завољели.
У наредне двије-три године Тома, је био јако посвећен учењу, а с Мином је често одлазио код пријатеља и познаника на сједељке, гдје је био радо видјен с обзиром на његов смисао за хумор и музичку обдареност. Могао је да пјева све, и забавну и народну музику, као и да имитира друге пјеваче. Прије него што су дипломирали, Мина је затруднила, па су се договорили и изнајмили стан гдје су се убрзо преселили.
Обоје су имали јос једну годину на факултету, али с новцем нису оскудјевали, јер су њихови родитељи, стари имигранти, били прилично имућни и сасвим издашно су их помагали. С друге стране, Тома је зарадјивао пјевајући у свом бенду, на свадбама и другим забавама којих је било веома много у овом граду. Слиједеће године, родила се кћерка Теа, а некако убрзо су обоје дипломирали на факултету. Мина се ускоро запослила у једној компанији за осигурање, а Тома у банци. Већ су успјели да успоставе сасвим самосталан породични живот, без ичије помоћи и дотација. Након пет године купили су кућу и веома брзо уселили у њихов нови дом.
Једне Суботе, Мина је отишла са кћерком код њених родитеља, а Томи је однекуд изненада пало на памет касино, па је, не размишљајући дуго, кренуо да још једном проба срећу. Имао је 100 долара кеша, сасвим довољно за почетак. Купио је жетоне, сјео за машину и у 10 покушаја три пута добио, укупно 1500 долара. Није могао да вјерује. Сјетио се првог свог добитка прије неколико година и одмах у себи помисло: „Нигдје брже до пара!“
И, од тада, науштрб вјежбања и пјевања у бенду, све чешће долази у Цасино, завршавајући некад с већим, а некад с мањим успјехом. Некако почиње све више да вјеруне да је у коцкарници најлакше доћи до богатства. Мисли да се у коцкарници може пронаћи „цака“, или провалити систем да се чешће добија и да коцкарница буде сигуран извор прихода. Зна он добро да то још нико до сада није урадио, али зашто не би он? Почиње мало студиозније да приступа играма на срећу, проба још рулет и покер и свуда остварује прилично добре почетне резултате. Али, рачуна да још није сасвим ушао у све финесе, и да ће се он, још систематичније и озбиљније позабавити свим околностима и начином како увећати зараду. Како и не би кад је неколико пута био у прилици да добије велике паре, само му је недостајало сасвим мало среће. Па зар то није довољан разлог за оптимизам?
Све више одлази у касино, све мање пјева у бенду, убрзо га и напушта и тако сасвим запоставља генетски уродјену надареност.
Супруга Мина већ примјећује промјене на њему, промјене расположења, агресивност и честу мрзовољу. Распитује се, и сазнаје да њен муж више не пјева, и да је бенд растурен. Напетост и тензије измедју њих постају све очигледније.
Ипак у једној толерантној расправи с њим, успијева да сазна гдје је он одлазио, вербално га напада и упозорава да престане с тим прије него што буде касно.
Покушао је Тома са апстиненцијом од одлазака у касино; примјетна је била његова узнемиреност, несаница и нервоза, али се у почетку добро борио па је са супругом поново успоставио коректан ниво повјерења. Упркос свему томе, срце га је и даље вукло у Цасино. То је био његов нови свијет, он одавно припада њему. Ту треба да заврши велики посао, уосталом ту је сретно и почео.
И једног дана, послије посла, оде у Цасино. Прије тога назове Мину и каже јој да ће остати мало дуже да ради.
Отишао је на слот машине и убацио жетон послије дужег времена. Остао је два сата и добио 2000 долара и таман кад је устао и пошао кући угледа Виту за једном слот машином. Придје му, потапша га по рамуену и каже му онако иронично:
„Драго ми је да си и ти дошао, да видиш како се живи од коцке“
Вито се осмјехну па рече да је дошао јер му је супруга са сином отишла код њених родитеља, па је због тога овдје.Тома мало устукну, замисљено га погледа, ваљда се сјети како је он почео и упита:
„Је ли ти Вито долазиш често у касино?“,
„Па прилично,“ одговори Вито.
Онда му Тома поново стави руку на раме и молећиво рече:
„Заборави коцку, ако икако можеш јер када предјеш границу коцкања из разоноде, више ти нема повратка. То ти пријатељски савјетујем!“
Заиста, био је то добронамајеран савјет пријатељу, али је Вито, као и Тома, већ одавно једном ногом закорачио у опсесивно коцкарство.
„Остајао је Тома и даље на послу“ бар једном седмично, и, нажалост, трошио огромни новац на своју патолошку страст. Када је искотистио све расположиве картице, позајмице од пријатеља и коначно, када се упустио у опасне зеленашке дугове, спаса није било. Морао је да објелодани свој коцкарски дуг од 300.000 долара.
Наравно, Мина са моменталном кулминацијом бијеса, није хтјела више да трпи, изговорила је неколико увредљивих ријечи, узела Теу за руку и отишла код родитеља. Тома је остао затечен, осјећао је дубоку грижу савјести и према супрузи и према малој кћерки. Али он више није могао самостално да се окани овог порока, ушао је у пакао овисности. Једноставно, постојало је нешто јаче од њега што га је тјерало да коцка, тај неодољиви порив који га је немилосрдно гурао у најтежу групу патолошких коцкара.
Прокоцкани новац, Томини родитељи су тешком муком намирили и једва убиједили Тому да се лијечи и да не иде више у касино. И заиста, био је 6 мјесеца на лијечењу, а послије тога одлазио је редовно једном седмично код психотерапеута. Није више одлазио ни у касино, нити било гдје другдје, једино што је редовно ишао на посао. Необично је смршао и очито је било да има великих менталних проблема.
И једног кишовитог прољећног дана пред његов 32. родјендан, у раним вечерњим сатима, отишао је Тома након дужег времена у касино. Ушао је у бар, сјео за сто и поручио киселу воду. Гледао је једно вријеме испред себе у даљину, па се нешто врпољио, окретао се лијево – десно, као да нешто хоће да украде, а онда узео чашу и отпио до пола. Некако, истог момента његов друг Вито бануо је у бар и уочивши Тому за столом, придје и, онако луцидно, ухвати за чашу и принесе својим устима. Тома, мислећи да ће Вито попити остатак воде, гласно се продера:
„Не Вито, то је отров! “
У први мах збуњен и изненадјен, Вито се брзо прибра, просу остатак воде на под, извади телефон и позва Хитну помоћ. Хитна је брзо стигла, али Томо није преживио. Умро је у болници у страшним мукама пар сати након тога.
Неколико мјесеци касније суд је обзнанио Томин дуг који је направио коцкајући се онлине, за вријеме лијечења од преко 400.000 долара, злоупотребом банкарских картица!
18 година након очеве смрти, Томина кћерка Теа одржала је свој први солистички концерт. И прије него што је запјевала, обратила се публици са сузним очима и рекла: „Овај концерт посвећујем свом прерано страдалом оцу Томи од кога сам и наслиједила музички дар!“ Млада пјевачица добила је френетични аплауз.
nekazano.me
