Стојим на улазу у храм Премудрости Божије. Испод лучног свода гледају ме умилне очи Мајке Божије. Испод слоја малтера провирује брижност Пресвете Богородице, да ме утеши, да ме ободри. Поред мене пролазе бахати туристи, а ја не могу да отргнем поглед са твога лица, Пресвета. Од златних мозаика, остале су да се злате само твоје очи. Крај твога лица, на зеленој подлози, натпис на арапском језику. Не разумем шта пише. Неко је одустао да прекрива твоје лице новим слојем малтера, неко мудар, или правичан. Бог зна. Мојој души довољно блажене радости. Кога ти погледаш, осветљен је заувек. Осећам зачуђеност пролазника, који ме у журби ударају лактом или раменом, али ја стојим, молим ти се да останеш ту, да ме дочекаш и у мом следећем доласку. Моја група се са локалним водичем налази, на средишњем простору храма. Збогом, Пресвета. Одох да уграбим по неко аутентично казивање, на изворишту историје.
Утисак ми је да је локални водич објективан, тумачећи историјска збивања, прекретнице и нове реалности. Бог зна одговор свему. У средишњем делу храма је ограђен простор, празан. Занимљив призор. Тај кутак је служио за прихват уморних путника, поклисара, доносиоца харача, да предахну и одморе се после дугих путовања. Да ли је овде долазио и изасланик кнеза Милоша који је турском султану донео златну колевку, за једног од његових синова, дар српског кнеза? Да ли су овде свраћали телали са султановим ферманима, пре него одјезде на анадолским атима пут поробљених земаља? Можда је више тајни, него сазнања под куполом Соломоновог храма. Нека питања из историје српскога народа, гребу по мојој свести као упорна знатижеља. Да ли је српска принцеза Оливера, турска султанија, долазила из раскошне Топкапи палате у Аја Софију? Да ли је заволела Бајазита, који јој је пружао пажњу и поштовање? Да ли се угнездила у његове руке или их доживљавала као окове? На тренутак се сетих Бановић Страхиње, његове љубе и леполиког, стаситог Алије. Како је робиња постала вољена жена човека друге вере, који је због ње изгубио живот? Чудно је срце у женским грудима. Понекад… Да ли је Оливера својој мајци, царици Милици, отварала срце у њеној посети Цариграду? Какав је био сусрет мајке и ћерке? Како је царица измолила мошти Свете Петке да их донесе у Србију? Хроничари тога времена сведоче да се Бајазит с поштовањем обратио царици Милици, нудећи јој да иште од њега све што жели. Она је затражила само кивот са моштима светитељке, знајући да узима највећу драгоценост. На ту њену молбу моћни турски великодостојник је одговорио:,,Ја ти нудим злато, драго камење, свилу, кадифу, а ти иштеш суве кости ваше светитељке…“
Аја Софија стоји на више унутрашњих стубова. Постоји један стуб који увек ,,плаче“. Да ли су то сузе заточене Мајке Божије? Око тог стуба је велика гужва, јер постоји веровање да се пред њим саопштавају жеље које ће се сигурно испунити. Пожелех само једну жељу. Нека увек влада мир, поштовање и слога међу људима. Ионако, све ће бити како Бог одлучи.
Мудри турски председник Ататурк је Аја Софију претворио у музеј и на тај начин то немерљиво благо ставио на увид и дивљење целог човечанства. Све до недавно… Сада је Аја Софија опет џамија. Историјски круг још није затворен. Минарета дограђена на православној куполи, позивају вернике на молитву. Не знам и не смем да знам да ли су утамничене очи Мајке Божије. Нека ми нико не даје одговор на то питање. Нека буде мир међу људима.
Топкапи је раскошна резиденција свих турских султана. У овом здању доношене су све важне одлуке за Османско царство. Палата је раскошно украшена са великим количинама злата. Овде је био и султанов харем у коме су, као у златном кавезу, биле заточене прелепе робиње доведене из многих поробљених земаља. Имале су све, а нису имале ништа. Ипак, једна од робиња, пореклом са Крима, заробила је срце султана Сулејмана Вличанственог, до те мере да су све остале узалуд чекале мрвицу његове пажње. Султанова љубав према Хурем била је толика да је он прекршио закон, венчао се с њом и учинио је равном себи у вођењу државничких послова.
Топкапи је град у граду, у коме је смештено све за живот царске породице. Моја машта и знатижеља увек траже одговоре на питања везана за судбину мога народа, чврсто уплетеног у историју Отоманског царства. Док разгледам одаје раскошне палате, размишљам о великом турском везиру Мехмед паши Соколовићу, који је подигао славу и моћ турске царевине, био верни султанов ослонац и саветодавац, творац моћне морнарице и заслужник за многе победе и многе освојене територије. Од сто хиљада деце прикупљене у данку у крви, издвојио се дечак из Соколовића у Херцеговини, да би стигао до ранга трећег по достојанству у целој царевини. Да ли су га мучиле успомене на босоного херцеговачко детињство? Да ли су уске платице на хучним планинским потоцима, са којих је упадао у воду, биле мотив да сагради на Дрини ћуприју? Да ли је манастир Пиву подигао сећајући се Милешеве и свога стрица игумана милешевског? Неки историјски извори казују да је из Милешеве одведен ,,у данку у крви“. Дивим се заклетости, чврстини карактера, оданости, великог турског везира, који никада није изневерио свога господара, иако је знао своје порекло. Да ли би био срећнији у изби херцеговачкој, на комаду посне земље? Можда… Не би дочекао свилени гајтан, незаслужено.
Истанбул је јединствен по много чему. Босфор га дели на европски и азијски део. Као раскошни ћилим распростире се на два континента. Не може се сагледати у брзом туристичком сагледавању. Спој традиционалног, оријенталног и модерног, древно градитељско умеће непревазиђене лепоте, сјај богатих четврти и учмалост касаба…све се може наћи у мегалополису, који свакога дана расте, буја, процветава до невероватних ширина. И удомљени становници овога града и туристи, поштоваоци историје и културе светске баштине, угостиће своју душу у овом бисеру на Босфору.
Моју посету Истанбулу(Цариграду) завршавам у Цариградској патријаршији. Патинирани иконостас, мошти Три јерарха, три светила Православља:Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти тихују кроз векове. Светло од многобројних кандила осветљава цркву. Изместих се духом у неко друго време. Спуштам се на једну високу, лепо украшену стасидију. Кратак предах… Док слушам о историјату Православља, са једне од џамија, допире глас мујезина који позива вернике на молитву. Две вере се преплићу у једном граду, два народа уздижу молитве из душа, свако своме Богу. Нека буде мир и слога међу народима… кроз векове векова.
КРАЈ
