Гледати реку од времена и воде
и сећати се да је време дуга река,
знати да нестајемо као река
и да лица пролазе као воде.
Осећати да је бдење други сан
што сања да не сања и да је смрт
које се боји наша пут она смрт
сваке ноћи, која се зове сан.
Видети у дану или години симбол
дана човекових и његових година,
претворити разарање година
у музику, жагор и симбол.
Видети у смрти сан, у смирају сунца
тужно злато, таква је поезија,
бесмртна и сиромашна. Поезија
се враћа као зора и смирај сунца.
Понекад у сутон неки лик
гледа нас из дубине огледала;
уметност треба да је попут огледала
које нам открива наш сопствени лик.
Приповедају да је Одисеј, сит чудеса,
заплакао од љубави видећи обалу Итаке
зелене и смерне. Уметност је попут Итаке
сва од зелене вечности, не од чудеса.
И као бескрајна река
која пролази и остаје, одраз истог
непостојаног Хераклита, истог
и друкчијег, као бескрајна река.
Х. Л. Борхес, Изабрана дела: проза, поезија, есеји, са шпанског превели Драгана Бајић, Марина Љујић, Радивоје Константиновић, Издавачка кућа „Драганић“, Београд, 2006.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
santamarijadellasalute.blogspot.com
