„Преображење“ је последња слика великог Рафаела. Урађена је по наруџбини кардинала који ће касније постати папа Климент VII, за један храм у Француској. Слика никад није завршила у том храму, већ се увек налазила у Риму, а једно кратко време када ју је „присвојио“ Наполеон, налазила се у Лувру. По повратку након пада Наполеона нашла је своје стално место у Ватиканском музеју.
У горњем делу слике приказано је Господње Преображење. (Мар.9,2-4) И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, те их саме изведе на једну високу гору насамо. И преобрази се пред њима, па Његове хаљине посташе сјајне и врло беле, како их сукнар на земљи не може убелити. И појави им се Илија са Мојсијем, те разговараху са Исусом.
Са леве стране су додани поред Новозаветно поменутих, и Свети Јуст и Пастор, Свети мученици у време Диоклецијана, који имају свој дан, управо на дан када је Преображење Господње.
У доњем делу слике је приказан догађај када се Господ са Тавора вратио међу народ, (Мар.9,17-18 ) А један из народа му одговори: учитељу, доведох ти свога сина у коме је неми дух; и кад га спопадне, растрже га, те баца пену, шкргуће зубима и суши се. И рекох твојим ученицима да га истерају, и не могоше.
Док у горњем делу преовлађују Божански атрибути, Величине и Савршенства, у доњем који је таман, видљиви су човечија немоћ и очајање.
Преко 300 година, ова слика је сматрана најпознатијом на свету. Тек почетком 20.века, славу ће јој украсти „Мона Лиза“, која је на својој популарности добила, захваљујући крађи која је била тема године у многим новинама тог времена.
Свети Јуст и Пастор
Отац држи обузетог сина. Сматра се да су дечакова отворена уста у тренутку када види Господа, знак да демон излази из њега. Рафаело је желео ову сцену као неку врсту свог печата. Његово име (Рафаел) на хебрејском значи „Бог лечи“.
Владан Ракановић
Мислим да остварења неправославних уметника ило онога што не одговара православном духу не треба просто називати хришћанском уметношћу.
Можда сам претерао у овом случају, можда нисам. Ипак можда је превише једноставно стваралаштво неправославног назвати хришћанском уметношћу. У неком ширем, културно-религијском смислу бих се сложио, али зна се и за ужи смисао а – правоверни, истински хришћански што значи православни.