Јосиф Флавије – очевидац догађаја јеврејског рата
Јеврејски историчар Флавије Јосиф у свом делу „Јеврејски рат“ детаљно описује догађаје којима је био сведок. Јосиф Флавије је био у римском логору као тумач за римског заповедника Тита, а пре тога био је преводилац за његовог оца Веспазијана. Веспазијан је Јосифу чак дао презиме – Флавије. Јевреји су на Јосифа гледали као на издајника. У време када су хиљаде Јевреја побијене од мача Римљана, Јосиф је добијао једну награду за другом из руку Римљана.
Да ли су то биле награде за Јосифов списатељски таленат или су то биле награде за издају националних интереса Јудеје, не знамо поуздано. У очима свих Јевреја био је издајник, пошто је почео да носи римско презиме и увек био нераздвојан, прво са Веспазијаном, а потом и са Титом. Можемо рећи да захваљујући Јосифу Флавију имамо све детаље о јеврејском рату; његови списи су једногласно детаљан и поуздан материјал о овом питању.
Од 70. априла Тит је почео да се припрема за јуриш опкољеног Јерусалима. Осамдесет хиљада римских легионара и њихових савезника било је спремно да похрле у Јерусалим. Зидине града бранило је само две и по хиљаде наоружаних Јевреја. Унутар града је био огроман број ходочасника који су дошли на Ускрс и били су захваћени опсадом. Ослањајући се на Бога, чије су све савезе погазили, зилоти су одбацили све услове које је Тит понудио.
Тит је престао да нуди услове и наредио је да се разапну сви јеврејски дезертери који су побегли из Јерусалима. У опкољеном граду владала је глад; људи који су умирали од глади нису имали времена да сахрањују, мирис леша је био свуда. Случајеви канибализма су почели да се повећавају – неке мајке су појеле своју децу. Први пут 17. јула 70. године престала је свакодневна жртвовања у храму због недостатка свештеника и жртвених јагањаца.
А септембра 70. Римљани су упали у Јерусалим, немилосрдно ломећи све на свом путу. У граду су избили пожари. Тит је желео да спасе величанствени јерусалимски храм. Али, против његовог наређења, један војник је бацио запаљени жиг у прозор храма. Пламен је почео да се шири према горе. Kада је Тит то приметио, наредио је војницима да угасе ватру. У страшној буци нису се чуле речи његовог наређења, а наређење није извршено.
А онда се изненада појавио ветар разбуктао пламен. Варнице и мрљу су летеле на све стране и запалиле оне делове храма који још нису били изгорели. Тит је и даље чинио очајничке покушаје да спасе храм, наравно, не из поштовања према јеврејској религији, већ из поштовања према овом ремек-делу светске уметности. Али Тит и његови војници су се показали немоћни, нису разумели да се овде испуњавају речи самог Христа у Kога нису веровали: „Неће више камена остати“.
Милион триста педесет четири хиљаде Јевреја је страдало у јеврејском рату и током опсаде Јерусалима. Сви преживели Јевреји, мушкарци старији од седамнаест година, осуђени су на тежак рад у египатским рудницима, а неки младићи су одабрани да буду послати у циркусе у разним градовима да их убију лавови. Многе јеврејске девојке продате су у ропство у богатим римским кућама. Све куће у Јерусалиму су уништене и спаљене, чак је и дрвеће око Јерусалима посечено током опсаде. Римљани су наредили да Јевреје протерају из њихових земаља и протерају их на друга места.
Тит је мислио да ће једним ударцем завршити и јудаизам и хришћанство. На хришћанство је гледао као на грану која је израсла из јеврејског корена, и мислио је да ц́е после уништења корена и грана пропасти. Али за праве Христове следбенике, све заједно делује на добро. Пожар јеврејског рата оштетио је јеврејско хришћанство, односно оне хришћане који су се држали целог Мојсијевог закона и светковања суботе. Ово јудаизирајуће хришћанство било је спремно да уништи све оно око чега се апостол Павле тако несебично трудио, било је спремно да анатемише све оне који нису поштовали јеврејске обичаје. Kао резултат јеврејског рата, уништени су услови за процват јудаистичког хришћанства.
Сви чланови јерусалимске заједнице верни Христу нису страдали током опсаде града. Много пре почетка опсаде, сећајући се Христове заповести, отишли су из Јерусалима у село Пела на другој страни реке Јордан. Ово није било кукавичко бежање, већ смирено испуњење јасне Христове заповести. Сва искушења за верне ученике Христове била су јака киша, услед чега су још јаче процветале.
После јеврејског рата више није било услова за обнову јерусалимског храма, јер су Јевреји били расејани по целом свету, а територија некадашњег Јерусалима прелазила је из руке у руку.
Пошто је победио Јерусалим, Тит је свечано стигао у Рим и постао сувладар Римског царства заједно са својим оцем Веспазијаном, истовремено предводећи царску гарду. Није се либио да уништи све истакнуте Римљане, који су му се чинили сумњиви. Име Тит постало је омражено у Риму. 79. године умире цар Веспазијан, а две године касније, 81. године, умире и Тит.
Превела са руског редакција Чудо
byzantium.ru
