Црква је тело, а то значи да удови ( чланови) Цркве сачињавају органско јединство – као удови плотског тела – јединство живота. Оно што сједињује чланове Цркве није морално савршенство; њихово јединство није последица само добрих намера и ваљаног владања, нити заједничких идеолошких убеђења.
ЈЕДИНСТВО ТЕЛА ЦРКВЕ ЈЕСТЕ ЈЕДИНСТВО ЖИВОТА, ЈЕР ЈЕ ЗАЈЕДНИЧКИ И ДЕЛАТНИ ДОЖИВЉАЈ ПОКАЈАЊА ( ПРЕУМЉЕЊА) ОНАЈ КОЈИ СЈЕДИЊУЈЕ ЉУДЕ.
Покајање је начин постојања који човека „накалемљује” на Христову богочовечанску Личност, на заједницу живота човека са животом Бога, човечанске јаловости и неуспеха са животом божанске љубави – то је „метаболизам” човековог живота у границама богочовечанског Христовог постојања.“
Човеков неуспех и грех није искључен из Цркве, нити представља опасност за њену истину. Напротив, истина Цркве је прихватање човековог греха и његов преображај у живот заједнице и јединства. Једино својом слободном вољом човек може сам себе да искључи из Цркве: кад одбаци њену истину или када пожели да је потчини мерилима или критеријумима свог индивидуалног постојања. Човеков грех поткопава истину Цркве само онда када покушава да је поткрепи властитим антропоцентричним гледиштем – само кад на место благодати и Откривења човек хоће да постави свој покушај дефинисања и доживљаја истине. То наметање Црква је одредила изразом јерес, што значи избор одређеног начина тумачења и доживљаја чињенице спасења, односно начина другачијег од онога који открива истина Цркве.
ЈЕРЕС ОБИЧНО ПРЕДСТАВЉА ИЗБОР И ОПРЕДЕЉЕЊЕ ЗА ЈЕДАН ДЕО ИСТИНЕ, КОМЕ СЕ ДАЈЕ АПСОЛУТНИ ПРИОРИТЕТ У ОДНОСУ НА ЦЕЛОКУПНУ ИСТИНУ: ТО ЈЕ АПСОЛУТИЗАЦИЈА РЕЛАТИВНОГ, КОЈА НЕИЗБЕЖНО РЕЛАТИВИЗУЈЕ ОНО ШТО ЈЕ АПСОЛУТНО.
Порицање или довођење у сумњу целокупне истине Цркве не може да поткрепи него само да замени ову истину неким другим различитим поимањем и ставом, односно другачијом онтологијом или религијом. Избор једног дела црквене истине и апсолутизовање тога дела, односно његово узвођење до размера целине, захтева исправно тумачење и представљање хришћанског откривења, мењајући и изопачујући целовиту истину Цркве и укидајући могућност спасења. Описујући феноменологију јереси, при том немајући на уму дословни смисао, говоримо о избору и апсолутизовању само једног дела црквене истине. У стварности, истина Цркве јесте свеопшта ( католичанска) једноврсност и јединство живота, које је нераскидиво и недељиво.
СВАКО ИЗОЛОВАЊЕ И АПСОЛУТИЗОВАЊЕ ПОЈЕДИНАЧНИХ ГЛЕДИШТА И ФОРМУЛИСАЊА ОВЕ КАТОЛИЧНОСТИ УКИДА ЦЕЛОВИТУ ИСТИНУ И ПУНОЋУ ЖИВОТА – ПРЕДСТАВЉА ЛАЖНИ И ОПСЕНИ ЖИВОТ, ГРЕХ, НЕУСПЕХ И ОТПАДАЊЕ ОД ЖИВОТА, ОДНОСНО – СМРТ, АКО ГОВОРИМО ТЕРМИНОЛОГИЈОМ ОТКРИВЕЊА.
ЈЕРЕС НАСТОЈИ ДА ИСТИНУ ЦРКВЕ, ТО ЈЕСТ ЈЕДИНСТВО ЖИВОТА, ПОТЧИНИ РАСПАРЧАНОМ НАЧИНУ ПОСТОЈАЊА ПАЛОГА ЧОВЕКА.
Она се обично јавља као теоријска несагласност у формулисању истине, док у стварности настоји да постигне ПАРЦИЈАЛНО ПОИМАЊЕ И ДОЖИВЉАВАЊЕ ИСТИНЕ: АПСОЛУТИЗУЈЕ РАЦИОНАЛНО ПОИМАЊЕ ИЛИ ЧУВСТВЕНИ ДОЖИВЉАЈ ИЛИ МОРАЛНУ ПРИМЕНУ ИСТИНЕ – иако је и само делатно разликовање у рационалном поимању, чувственом доживљају и моралној примени довољно да укине католичност и једноврсност истине и живота, да задржи распарчаност човека, односно међусобну противност индивидуалних својстава и захтева која живот дели на комаде. Другим речима: јерес представља један животни став који је супротан евхаристијском јединству живота.
Човек не прихвата благодат јединства: на понуђену љубав Божију он узвраћа грехом и неуспехом. Одбија да своје индивидуално биће потчини плоти Христове заједнице, односно телу Цркве. Напротив, покушава да помоћу својих индивидуалних способности – интелектуалних, емотивних, моралних – премости бездан који његов живот раздваја од живота Божијег. Због тога ЈЕРЕС УВЕК ИМА СВЕ ОДЛИКЕ АНТРОПОЦЕНТРИЧНЕ РЕЛИГИОЗНОСТИ, представља религиозни „део” човековог живота, односно покушај да се, поред настојања да се задовоље све индивидуалне потребе, испуне и „религијске потребе” индивидуе. И још нешто: католичност црквене истине није нека апстрактна уопштеност, него истина личносне католичности и заједнице личности. Стварност личности рекапитулира егзистенцијалну чињеницу, УНИВЕРЗАЛНИ НАЧИН ПОСТОЈАЊА. На основу могућности „систематских” формулисања које нуди човечански логос, црквена истина – ИСТИНА КОЈУ ОТКРИВА ХРИСТОС И ОВАПЛОЋУЈЕ ЦРКВА – ПРЕ СВЕГА ЈЕ ОНТОЛОГИЈА, односно сажимање смисла постојања, света и историје у једнообразно поимање и доживљајно искуство: истина бића, истина сваке постојеће стварности, рекапитулира се у динамичком „битију”, у чињеници односа личносног Бога са личношћу човека.
ТАКВО ЈЕДНООБРАЗНО САГЛЕДАВАЊЕ ДОЖИВЉАЈНОГ ИСКУСТВА ЦРКВЕ УВЕК ПОРИЧЕ СВАКА ЈЕРЕС. Пориче динамичко и благодатно обједињавање бића ( постојања) и знања унутар личног односа љубави, и настоји да знање (истину и спасење) потчини ФРАГМЕНТАРНИМ МОГУЋНОСТИМА РАСПАРЧАНОГ ИНДИВИДУАЛНОГ БИЋА: интелектуалном поимању, чувственом доживљају и моралној примени – изузимајући једну од ове три могућности или чак све три заједно. Због тога СВАКА ЈЕРЕС ОБАВЕЗНО ПОЛАЗИ ОД НЕПОСРЕДНОГ ИЛИ ПОСРЕДНОГ ПОРИЦАЊА ЈЕДНООБРАЗНОСТИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНЕ ЧИЊЕНИЦЕ, односно од довођења у сумњу, измене или одбацивања односа природе и личности, природе и енергија.
Јереси увек апсолутизују интелектуално поимање суштине или природе на штету истине личности и искуства личносног односа. Апсолутизују индивидуалну посебност – моралну и психолошку – на штету заједнице природе, односно заједничког начина постојања.
Из књиге – Истина и јединство цркве

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име