У наредним месецима наш портал ће објављивати изводе из књиге „Азбучник вере“ Христа Јанараса у нади да ће вам ови изводи бити повод за прво или поновно читање.
- Библијско сведочанство
Бог Цркве је Бог историјског искуства, а не Бог теоретских претпоставки и апстрактног расуђивања. Управо искуство Цркве потврђује да Бог Који се открива у историји није неко усамљено Биће, аутономна Монада или индивидуална Суштина. Он је Тројица (Тријада) Бића, односно Три Лица са апсолутном егзистенцијалном особеношћу, али је заједница суштине, воље и енергије. У Предању Израиља, забележеном у књигама Старога Завета, имамо јасне наговештаје и праслике истине о Тројичном Богу.
Док се у повести о стварању света све одвија само речју Божијом, Његовом стваралачком заповешћу, дотле се одлука о стварању човека неочекивано изражава множином – што је израз заједничке воље више лица: „Начинимо човека по своме образу и подобију” (Пост. 1,26). А кад Авраам сусреће Бога у близини Мамвријског дуба, има пред собом тројицу људи које,међутим, ословљава као да је један: „После му се јави Господ у равници мамвријској када сеђаше на вратима пред шатором својим у подне. Подигавши очи своје погледа, и гле, три човека стајаху према њему. И угледавши их потрча им у сусрет испред врата шатора својега, и поклони им се до земље. И рече: Господе, ако сам нашао милост пред тобом...” (Пост. 18, 1-3).
Те слике и наговештаји постају непосредно историјско откровење на простору Новога Завета. Ученици слушају Христа како говори о Богу, Оцу Свом, и о Духу Божијем, Утешитељу. Тројица од тих ученика (Петар, Јаков и Јован) удостојавају се да на Таворској гори чују глас Бога Оца и да се нађу у светлосном примраку присуства Светога Духа. Исто тако, свети Јован Претеча и његови ученици, у тренутку када се Христос крштава у реци Јордану чују глас Бога Оца, који потврђује синовство Исусово, и виде Светога Духа како силази на Крштаванога – виде нешто као бело лепршање птице, као голуба. Све су то искуства присутности са видљивом непосредношћу, али без одређивања облика објекта и индивидуалнога. Због тога је њих могуће изразити само сликама: глас, као гром са неба(Јов. 12, 27), и силазак Светога Духа као да се небеса отварају и цепају (Мат. 3, 16 и Марк. 1, 10), или као светлећи облак који прекрива ученике (Мат. 17, 5; Марк. 9, 7 и Лук. 9, 34), или као дување силног ветра и огњени језици који долазе на њих (Дел. ап. 2, 2-3).
Записивање искустава и проповеди прве апостолске заједнице сачуваће и учење Христово о истини Тројичног Божанства. Христос јасно одваја Себе, као Сина, од Оца Свога: дошао је на земљу „у име Оца својега” (Јов. 5, 43) и да би остварио вољу Очеву и Његове заповести (Јов. 5, 30; 14,24 и 15, 10), да човеку објави Име Његово и да учествује у делу Његовом (Јов. 17, 5-6). Он у молитви разговара са Оцем Својим (Мат. 11, 25 и 26, 29; Јов. 17, 1-25), а умирући на крсту, Њему предаје дух Свој (Лук. 23, 46).
Истовремено, међутим, Он тврди: „Ја и Отац једно смо” (Јов. 10, 31) и: „Све што има Отац моје је” (Јов. 16, 15), а да то јединство не укида њихов одвојени бивствени идентитет, јер Христос од Оца Свога тражи и за Своје ученике: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду… као што смо ми једно” (Јов. 17, 21-22).Са истом јасношћу Христос раздваја, како од Оца тако и од Себе, постојање Утешитеља, односно Светога Духа, Духа истине.
Унапред објављује Његов долазак и уверава нас: „Он ће сведочити за мене” (Јов. 15, 26), „он ће вас научити свему” (Јов. 14, 26), „увешће вас у сву истину” (Јов. 16, 13). Али као што Син „не може ништа чинити сам од себе” (Јов. 5, 19), тако ни Утешитељ „неће говорити од себе” (Јов. 16, 13). Христос вели: „Од мојега ће узети и јавиће вам” (Јов. 16, 14). Врло је карактеристичан у јеванђелском тексту избор израза којима се недвосмислено назначују три различита Бића, Три Лица Божанства, а да из тога не произилази да та Бића представљају аутономне индивидуалности. Лица Свете Тројице не постоје свако за себе и не претендују на егзистенцијалну аутономију. Напротив, у Христовим речима је очигледно јединство живота, воље и енергије Тројичног Бога, трију божанских Лица.
На тај начин Христос нас уверава да за Њега самога Бог јесте Отац и Родитељ, те, према томе, Извор и Узрок постојања Њега као Сина и Логоса Божијег. Али, Отац је Извор и Узрок постојања и Утешитеља. Ако Син јесте Логос Божији, Утешитељ је Дух Божији, „који од Оца исходи” (Јов. 15,26); има Своје исходиште, егзистенцијално порекло и извориште у Оцу.
Ипак, мисија Утешитеља у свету изражава заједничку вољу и енергију Тројичног Божанства. Изрази у јеванђелском тексту опет су врло карактеристични: „Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца” (Јов. 15, 26); „и ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља…, Духа Истине” (Јов.14, 16-17); „Дух Свети, кога ће Отац послати у моје име” (Јов. 14, 26). Слични библијски изрази којима се изражава заједничка воља и енергија Свете Тројице односе се и на Оваплоћење Логоса, на очовечење Христово: Бог Отац шаље Сина Свог у свет, а Дух Свети извршује ваплоћење „осењујући” Дјеву Марију.
