Реалност стварања човека «по икони» Божијој односи се на јединство етоса или морала са бићем.
У светлу истине о тројичној ипостаси бића, Цркви је могуће да осветли тајну људског постојања и да пружи онтолошко утемељење човековој моралности.
Створен «по икони» Бога у Тројици, сам човек је један по суштини, по својој природи и у многим ипостасима по личности. Сваки човек је јединствена, различита и непоновљива личност; он представља егзистенцијалну различитост.
Сви људи имају заједничку природу или суштину, али она нема постојање на други начин до као лична посебност, као слобода и надилажење њихових сопствених предодређености и природних неопходности. Личност јесте ипостас људске суштине и природе. Она у своме постојању (= егзистенцији) сабира општост људске природе, али је у исто време и надмашује, пошто је њен начин постојања слобода и посебност.
Овај начин постојања који представља личну посебност, твори икону Божију у човеку, чинећи човека учесником бића. Икону Божију човек не устројава по својој природи. Он није по икони Божијој због својих природних својстава заједничких са Богом, или подобних Њему. Човек устројава икону Божију као онтолошку ипостас слободну од простора, времена и природне неопходности.
Разлог овоме је то што људско постојање изводи своје онтолошко утемељење из догађаја божанске љубави, једине љубави која бићу даје суштину (= која га осуштаствљује).
Стварање човека јесте дело љубави Божије: не Његове «љубазне наклоности», већ љубави која устројава биће као егзистенцијални догађај личне заједнице и односа. Човек је створен да постане учесник у личном начину постојања који јесте живот Божији – да постане учесник у слободи и љубави која је истинити живот.
Човек не престаје да буде створено биће.
Његова природа је створена природа и његова природна индивидуалност је пропадљива и смртна.
Његова егзистенцијална ипостас није одређена његовом природом; људска природа, сама по себи, не може образовати ипостас живота. У ову створену и смртну природу, Бог је устиснуо своју «икону»: «Дуну му у нос дух животни» (Пост 2, 7), могућност истинитог живота – с ону страну простора, времена и природне неопходности.
Због тога егзистенцијална ипостас сваког човека јесте више од његове биолошке индивидуалности. Оно што човек јесте као ипостас живота, вечног живота, јесте његова лична посебност, која је остварена и откривена у егзистенцијалном догађају заједнице и односа са Богом и ближњима, у слободи и љубави.
Сва друга твар, изводи своју онтолошку ипостас из воље и енергије Божије, и представља динамичко остварење пројаве творачког начела божанске љубави.
Човек, пак, не изводи своју онтолошку ипостас једноставно из воље и енергије Божије, већ из начина на који Бог даје суштину бићу. А тај начин јесте лично постојање, егзистенцијални потенцијал за љубавну заједницу и однос – потенцијал за истинити живот.
Човек није само динамичка пројава речи Божије или унутрашњег начела, већ ипостас начела личне посебности и љубави слободне од било какве предодређености. Због тога је човек способан да прихвати или одбаци онтолошке предуслове своје егзистенције: он може да одбаци слободу љубави и личне заједнице, да каже «не» Богу и да одсече себе од бића.
Истина личног односа са Богом, може бити позитивна или противна (=негативна) али је при свему томе то увек један егзистенцијални однос, одређење човека, начин његовог бића.
Човек представља егзистенцијални догађај односа и заједнице.
Он је личност, πρόσσωπον, што означава, и етимолошки и у пракси, да он има лице (ωψ) према (πρός) некоме или нечему; да је он насупрот (у односу према, или у вези са) неким или нечим.5 У свакој својој личној ипостаси, створена природа човека је «насупрот» Богу: она постоји као упућеност и однос ка Богу.
Тако личност представља начин постојања бића који претпоставља природну индивидуалност, али се у исто време од ње разликује. Свака личност јесте збир особености својствених читавој људској природи, човечанству као целини, али их у исто време превазилази утолико што представља егзистенцијалну посебност, догађај постојања који не може да буде објективно одређен.
Људска природа уопште – човечанство као целина, може да буде објективно одређена: природа поседује вољу, разум, интелект итд. Али свака људска личност остварује своју вољу и разговара и размишља на јединствени начин, различит и непоновљив.
Следствено, личност није индивидуа, сегмент или део људске природе као целине.
Она не представља однос дела и целине, већ могућност сабирања свега у различитости односа, у дêлу самонадилажења.
Однос дêла према целини, индивидуалног према тоталитету (= свеопштости), увек представља аналогије и поређења која су коначна и стога ограничавајућа на индивидуално – ту нема места за егзистанцијалну слободу за коју је природа предодређена.
С друге стране, однос који, у самопревазилажењу, сабира тоталитет природе, пркоси поређењу јер је јединствен је и посебан.
Јединственост и посебност – која има своје биће и искуство само као догађај заједнице и односа – одређује лично постојање човека, начин његовог бића.
ИЗВОР: Христо Јанарас, „Слобода морала“, Крагујевац, 2007
Објављено:10.08.2022.
