На претходним странама смо покушали да видимо прави егзистенцијални садржај морала и греха, онако како их схвата предање Православне Цркве.

Изгледаће као да смо направили заокрет и да смо начинили грешку пропустивши да пре свега потражимо истину о моралу и греху у Светом Писму – изворишту учења Цркве, писаном сведочанству прве апостолске заједнице..

При свему томе, овакав прескок је од суштинске важности; он је учињен да би се показало да догађај Цркве претходи свакој писаној, објективној формулацији њене истине.

Овакав редослед не значи да је Писмо потцењено или превиђено.

Свето Писмо има централну улогу у животу Цркве; богослужење и подвижништво, живот и благочестивост верних су њиме натопљени. Али само кроз искуство Цркве, кроз органско «калемљење» у то искуство, можемо да препознамо истину Писма.

Свето Писмо тада није објективни «извор» хришћанске истине и откровења, како какав «теоретски» текст које представља скицу безличних и објективних начела неке идеологије.

Нити су ово двоје – Писмо и Предање – објективни извори ауторитета, како то жели да види објективни римокатолички рационализам. Пре сваке писане формулације, хришћанска вера и истина јесу догађај, догађај Божијег оваплоћења и човековог обожења. То је непрекидно остваривање и пројава овог догађаја, његова опипљива реализација у историји – другим речима, то је Црква.

Овај поредак првенства је кључни предуслов приступу етици Јеванђеља и, с тим у вези, читавом учењу Писма. Јеванђеље се пројављује у догађају Цркве; ако превидимо тај догађај, остаје нам само неостварено учење чији значај може бити изузетан, али ограничен релативношћу.

Као што знамо Писмо твори основу за сва јеретичка учења о догађају спасења (и многи од оних који одбацују хришћанство посвећивали су се озбиљном истраживању текста Светог Писма настављајући да и даље одбацују само хришћанство).

Пре било какве писане формулације, историјска стварност Цркве јесте «Јеванђеље», «добра вест» – новост оваплоћене истине и спасења. Из тог разлога, не можемо о Библији мислити као о «основном документу» Цркве који садржи теоријски «statutes» хришћанске вере и законске «одредбе» хришћанске етике.

Хришћанство није измишљено на основу «метафизичких» убеђења и моралних директива које увек захтевају a prirori интелектуално прихваћање. Јеванђеље Цркве је пројава њеног живота и њеног искуства: а то искуство је утврђено на очевидцима Васкрсења, почетка спасења људи: «Као што нам предадоше они који су од почетка били очевидци и слуге Логоса». (Лк 1, 2).

Ово донекле представља проширену дигресију, која је, међутим, од суштинске важности за тему којом се бавимо. Устврдити првенство Цркве над Писмом, за Православно Предање никада није представљало искушење теолошке схизофреније.

Та схизофренија постоји у прављењу разлике између историјске «објективности» и неоспорног рађања живог предања, између «историјског Исуса» и «Христа црквене киригме», између вере и знања или између етике и егзистенцијалне истине човека.

Црква је јединствен догађај истине и живота. Њена истина јесте искуство живота, а њен живот је обзнањена, истина стављена у дејство Истина и живот Цркве јесте личност Христова, начин постојања откривен и уведен Оваплоћењем Речи.

Црква поистовећује постојање са личном ипостаси, а не са биолошком индивидуалношћу. Због тога је Христос, у искуству Цркве, «исти јуче и данас и заувек» (Јев 13, 8).

Пре него учење, Јеванђеље је пројава чињенице да је Бог, Коме нико може да приступи, постао «Имануел» – С нама Бог.

Он је постао Црква, временски почетак и остварење унутар људске природе тројичног начина постојања.

Христос је «глава» Цркве,, не због тога што је Он био њен оснивач, већ због тога што Он Сам Собом устројава њено тело.

Он твори њен тројични начин постојања, етос Цркве који је истоветан са истинитим животом. Етос морала објављен у Писму јесте богочовечанско постојање новог Адама, «новог човека» у Христу.

Морал Јеванђеља се односи на стварни, егзистенцијални преображај људске природе, а не просто на потпунију деонтологију, која људску природу оставља егзистенцијално непромењеном.

ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.

Објављено:03.10.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име