Нека нам буде дозвољено да на овом месту приступимо једном додатном разматрању: шта ослобођење значи за човека „посебно за савременог човека пост – Фројдовске ере; шта за њега значи када грех није поистовећен са преступом и кривицом“ већ са неуспехом и „промашајем циља“. Идеја негована у западном хришћанству, која поистовећује грех са преступом закона а спасење са индивидуалним оправдањем и искупљењем, повезала је хришћанску етику у мислима људи са мноштвом психолошких комплекса, без могућности да се од њих утекне. Стремљење ка индивидуалном оправдању и искупљењу оставило је човека поробљеног његовој аутономној индивидуалности, одвојеног од могућности живота и постојања.
Не само то, већ се овакво стремљење често пројављивало као морбидна утамниченост у психолошком супер-егу, или као схизофрени расцеп ега између стварности живота и апстрактног, вредносног „треба“.
Безбројни примери друштвеног и индивидуалног начина живљења савременог западног човека – стремљења и кретања на пољу уметности, психологије, слоциологије и философије, као и моде и морала – изгледа да представљају напор човека да одбаци робовање психолошкој тиранији комплекса кривице проузрокованог легалистичким схватањем греха.
Оно што ми означавамо «моралном кризом» наших дана, понекад изгледа као очајнички покушај савременог човека да доведе под знак питања или да одбаци вредносну форму конвенционалне етике – етике која нема однос са његовим егзистенцијалним проблемима и трагичним подухватом његове слободе.
Изгледа да је то његов покушај да се увери у сопствену посебност и слободу превазилазећи безлична, легална ограничења и утилитарна правила понашања: то је покушај човека да се без страха суочи са истином свог пада, и чак коначним отуђењем сопствене личности.
То је, можда, настојање човека да се ослободи релативности добра и зла, лажног „супер-ега“ друштвене пристојности и напокон, псеудо – хришћанског идеализма, лажног „ангелоподопства“ утемељеног на конвенционалним формама етике која се заснова на прописаним вредностима.
Овај захтев човека – његов напор да се суочи са истином о себи, каква год она била, и његово одбијање да сакрије или споља зафарба стварност свог неуспеха без страха или законске кривице – представља једно животно гледиште које није сасвим неповезано са искуством неопходним за разумевање етике у Православној Цркви.
Егоцентрични страх од преступа и настојање да се грех прикрије или да се достигне одређена угодност у њему јесте проширење и последица психолошког осећаја кривице те за такав страх нема никаквог места духовној клими Православне етике. Напротив, свесно препознавање греха може у Цркви бити од користи као смерница за препознавање наше људске недовољности и тражењу благодати Божије – живота дарованог човеку као могућност учествовања у заједници и односу са Богом.
У човековом греху, у његовом промашају да буде оно што је позван да буде, Црква види потврду истине личности: личност је потврђена чак и у способности човека да каже «не» животу и самом постојању, да каже «не» Богу, иако су однос и заједница са Њим оно што чини да постојање буде испостас живота.
У човековом греху Црква види трагични пут човекове слободе што представља људски морал у стварној онтолошкој истини.
Црква види човекову моралност у греху (стварној девијацији) и у обожењу (природном наставку и последици човековог морала у Цркви).
Нема апстрактних теоријских начела или конвенционалних,, законских «аксиома» у етици Цркве нема безличних императива. Основа овакве етике јесте човекова личност; а личност значи непрестани ризик, слободу од сваке објективизације и силу смрти и васкрсења.
Из књиге – Слобода морала
