У наредним месецима наш портал ће објављивати изводе из књиге „Азбучник вере“ Христа Јанараса у нади да ће вам ови изводи бити повод за прво или поновно читање.

Ако се запитамо како су људи почели да говоре о Богу и како је тај проблем ушао у њихов живот, уверићемо се у то да постоје углавном три основна и најзначајнија полазишта:

  1. Религијско полазиште

Прво полазиште је религијска потреба. Постоји у човеку, у самој његовој „природи”, како кажемо, спонтана потреба да се обраћа нечему што га превазилази, неком постојању које је много узвишеније од његовога. Можда та потреба произилази из човековог страха пред природним силама које су претња и опасност за његов живот. Он хоће да умилостиви те силе, да се спријатељи са њима, те да тако одагна страх који му оне изазивају. Начин да то учини јесте да им прида разум, да их сматра словесним бићима која могу да га чују, да га разумеју и да приме његове дарове које им кроз жртве приноси. Тако човек види једно словесно биће, узвишеније, неизмерно велико, које шаље громове, узбуркава мора, тресе земљу, чини да семе даје плодове и овековечује живот. Ту силу он назива Бог, а често је и умножава тако да у свету види онолико богова колико је сила које га импресионирају.

Да ли је то највероватније полазиште за рађање религије, ми то не знамо. Сигурно је, међутим, да такав ниво религиозности често сусрећемо унутар људске заједнице чак и данас. То је антропоцентрична религиозност: жели да осигура и укрепи човека у његовој слабости и да умири његове страхове. Зато се она не ограничава само на неку теоријску веру у више силе, него нуди човеку конкретне, практичне начине за то његово егоцентрично осигуравање и психолошку одбрану. Нуди му култ са строго одређеним церемонијама које обезбеђују некакво општење са Божанством и Његово умилостивљење, као што му нуди и етику, односно кодекс заповести и обавеза – шта је угодно Богу, а шта не.

Ако човек са доследношћу следи церемонијална правила и са педантеријом примењује етику коју му налаже његова религија, тада већ „има Бога у свом џепу”, односно тада је спокојан јер ће бити успешан у својој вези са Божанством. Не плаши се казне – напротив, очекује само уздарја и услуге од Бога. Обично тај тип религиозног човека поседује велику самозадовољност због свога благочешћа и своје врлине и бива немилосрдан према оној својој сабраћи која не показују аналогна религијска и етичка достигнућа.

  1. Тражење истине

Друго полазиште човековог обраћања Богу јесте тражење истине и жеђ за знањем.

У свим великим цивилизацијама које историја познаје, настојање човечије мисли да доспе до разјашњавања темељних философских питања завршава у богословљу (теологији), односно у „слову о Богу”. Најкарактеристичнији, али и најпотпунији пример јесте случај древних Грка. Однос према Богу у старој Грчкој је логична последица посматрања света. Посматрајући свет, долазимо до уверења да све што постоји следи логичан ред и поредак. Ништа није случајно нити произвољно. Тако смо принуђени да прихватимо да и само порекло света треба да следи логичну доследност, односно да је свет резултат једног конкретног узрока. Тај први Узрок или Начело света називамо именом Бог.

Шта је тачно тај Први Узрок или Начело света, не можемо да знамо. Можемо, међутим, својом логиком да изведемо неколико закључака о особинама (особеностима) које он треба да има: то што је он Први Узрок, значи да он сам не дугује своје постојање ничему што би му претходило; сходно томе, треба да претпоставимо да је он Самоузрок, односно узрок и себе самога и свега постојећега.

А пошто као Самоузрок не зависи ни од чега другог, треба да га сматрамо за апсолутну величину (разрешену – слободну од сваког ограничења). Као апсолутна величина Бог је дужан да буде безвремен, свесилан и неограничен. Он сам треба да је почетак кретања које представља „стварање” света, а рачуна се као време. Дакле, он сам, као почетак кретања, у сваком случају је непокретан, јер не постоји ништа пре Бога што би га ставило у покрет. А као непокретан, он је и непромењив. Према томе, он је и бестрастан и савршено блажен.

Сви ти закључци (и многи други), које својим умом можемо да изведемо, не чине нам Бога познатим него само убеђују нашу логику и налажу јој да као стварност прихвати интелектуалну претпоставку Његовог постојања. Као што, ако шетамо кроз пустињу и изненада угледамо пред собом кућу, дужни смо да прихватимо да ју је неко саградио – куће не ничу, нити се подижу саме од себе у пустињи.

Непознато нам је, међутим, ко је градитељ. Из карактеристика тога здања можемо да претпоставимо неколико особина или одлика градитеља, например да ли има осећаја за лепоту, или довољно умешности у примени статике, или, чак, каквим је потребама служио градећи те просторе. Али његова личност остаје нам непозната: нисмо га никада срели, не познајемо га. Иако он сигурно постоји, неприступан је директном знању.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име