Одјек историјских развоја западноевропског света до поробљеног јелинизма доспева углавном преко једног канала: преко учених људи те епохе који су студирали на универзитетима Европе и који одржавају контакте са европским центрима и прате тамошња духовна струјања и социјалне промене.
Сви они, без изузетка, гаје безгранично дивљење за све што се одвија на Западу. Насупрот „мраку” ропства, сиромаштине и необразованости који владају на Истоку, Европа је „просвећена”: тамо су „светлости” цивилизације, прогрес и узвишеност. Код учених Грка тога доба не постоји критичко супротстављање, резервисаност или оспоравање било чега што је европско, него само безмерно одушевљавање и пристајање на све што је западно.
Тек када на Западу почну да се појављују чисто атеистичке идеје, јављају се извесне резервисаности и реакције, углавном црквених кругова, на те „нове идеје”, као и на науке (свакако позитивне) које доводе до таквих идеја. Али и те реакције немају ништа заједничко са разликом између јелинизма и Запада или црквеног православља и јереси.
Оне представљају типичну последицу идеолошког и социјалног конзервативизма, по свему сличног са конзервативизмом клира и религиозних појединаца на Западу. Не произилазе из критичке супротстављености различитих критеријума или мерила оцењивања културних и цивилизацијских достигнућа.
Став ученика Грка према Западу не ограничава се само на некритички ентузијазам и на безгранично дивљење „светлостима” Европе. Он доспева до, у истој мери некритичког, прихватања идеја, али и критеријума и начина размишљања западњака. Реч је о свеопштем феномену позападњачења грчке интелигенције, без и најмање свести о могућој промени грчке културне традиције, о кључним разликама које деле грчку и западну онтологију и гносеологију, као и о социјално-политичким последицама тих разлика.
Позападњачење духовног вођства поробљеног јелинизма оставља свој печат на историјски развој XIX века: конвенционална грчка државица, која је настала из ослободилачког устанка 1821. године, организована је као верна копија институција и структура западноевропског начина живота и налази се под зависношћу и директном контролом европских сила. Заједно са осталим институцијама – политичким, управним и просветним – суштински се позападњачују и структуре црквеног живота, као и претпоставке неговања богословља.
Тако се понавља феномен који се, са реформацијом Петра Великог, већ одиграо у православној Русији у XVIII веку: један православни народ трпи да му се одозго намеће западни начин организације и управе Цркве, за чим је следило и отуђење богословља и народне побожности.
Из књиге „Азбучник вере“, Беседа
