После Васкрсења и Вазнесења Христовог, шира група Његових ученика – „народа на окупу око сто двадесет душа” – „бејаше истрајно и једнодушно на молитви и мољењу” (Дел. ап. 1, 14-15) у „горњој одаји” у Јерусалиму. Тај скуп међутим, још није представљао Цркву. Био је то скуп људи сједињених заједничким успоменама и заједничким надама, скуп застрашених људи, без јасног сазнања о томе шта очекују и због каквог дела су позвани.
Само неколико дана раније запиткивали су свога Учитеља о томе да ли ће у току те године ослободити јеврејски народ од римскога јарма и васпоставити Царство Израиљево (Дел. ап. 1, 6). Чини се да њихова очекивања чак ни после искуства Васкрсења нису прелазила границе овоземаљских брига и амбиција.
Ти људи и њихов скуп коренито се преображавају догађајем Педесетнице.
Јеванђелист Лука се подухвата да нам опише искуство тога дана, користећи при том слике које могу да представљају известан опис: опет су сви били ,једнодушно на окупу” – сабрани у познатој „горњој одаји” у Јерусалиму. И „уједанпут настаде шум с неба као хујање силног ветра, и напуни сав дом где они сеђаху…“(Дел. ап. 2, 2). А заједно са тим описао је и некакву врсту виђења: као да су се разишли пламени језици – , језици као огњени” – по сабраним ученицима, „и испунише се сви Духа Светога” (Дел. ап. 2, 4).
Иако искуства тих догађаја могу бити приказана само аналогним сликама, промена која се одвија у ученицима, њиховим „испуњавањем” Светим Духом, има врло конкретне и видљиве пројаве: „стадоше говорити другим језицима” (Дел. ап. 2, 4) – почели су изненада да говоре све језике народа и племена који се беху сабрали у Јерусалиму ради празновања Педесетнице.
Свако из мноштва народа је из уста ученика могао чути и свој језик – „и дивљаше се и чуђаше” (Дел. ап. 2, 7) . А ти, до тада престрашени ученици, људи једноставни, неуки – „некњижевни и прости”, како бележи Лука – с лакоћом и мудрошћу искусних беседника почињу да проповедају народу „о величанственим делима Божјим”. Сада већ знају ко су и шта објављују, познају смисао догађаја који су претходили и знају у какав будући живот позивају људе својим проповедима.
Позивају их да се крсте како би тиме и они примили „дар Светога Духа” – да узму учешће у увек отвореној могућности Педесетнице. И „три хиљаде душа”, које се крштавају првога дана, сабирају на трпезу Евхаристије – „у ломљењу хлеба”. У међувремену „апостоли чинише многа чудеса и знаке” – исцељења немоћних, оздрављења ђавоиманих, чак и васкрсења мртвих, као што је васкрсење Тавите у Јопи.
Силазак Светога Духа није неки магијски додатак човековим могућностима и благодатним даровима. Он представља ослобађање могућности живота које у себи нема ништа несловесно (безлогосно) и „натприродно”. Дух силази на нашу природу измењујући не логос те природе (оно што наша природа јесте), него њен начин постојања, начин формирања наше ипостаси.
Прихватајући Духа Божијег, престајемо да постојимо тако што ипостас црпимо из условљености биолошког наслеђа и аутономизоване индивидуалности. Постојимо јер воља љубави Божије оживљава, устројава и ипостазира наше биће (битије). Та ослобођеност од природне условљености и усаглашеност нашег постојања са животворном вољом Божијом, као органску последицу има све оне „знаке” у животу Христа и апостола, које наводи Свето Писмо – „знаке” које Црква непрекидно доживљава у личностима својих светитеља.
Исцељења немоћних, знање многих језика и богословска мудрост, као и многи други дарови, јесу плодови човековог препорода „у Светоме Духу”. Као што при рођењу детета чудесно изненађење представља прве пројаве живота: први уздах и први плач, а касније први осмех и израз у погледу, као прве речи које младунче склапа – чудесне али разумљиве објаве личности која се рађа – тако су чудесни али и разумљиви плодови препорода човека „у Светоме Духу”.
А ако ти плодови не бивају увек видљиви, то није зато што се Дух дарује у различитим количинама – ,јер Бог Духа не даје на меру” (Јов. 3, 34) – већ зато што су различита противљења смрти која развија наша слобода.
Христо Јанарас из књиге: Азбучник вере
