„Када ступиш на пут праведности,
тада ћеш спознати да је слобода све.“
Св. Исак Сирин
„Врлина постоји ради истине;
али истина не постоји ради врлине„
Св. Максим Исповедник
У језику наше савремене културе, «моралност» има значење објективног критеријума за вредновање индивидуалног карактера или индивидуалног понашања.
Моралност је у нашем мишљењу постала омеђeна друштвеним категоријама добра и зла и представља опсег у коме индивидуално у друштву кореспондира са објективном дужношћу, са «моралним обавезама» разврстаним на посебне «врлине». Моралност или етос сваког човека јесте његово објективно вредновање засновано на скали вредности прихваћеној од друштва као целине.
Ова скала објективних врлина или вредности која одређује моралност индивидуе јесте средиште или резултат опште религиозне, философске или рационалистичке «научне» интерпретације проблема који се тичу понашања индивидуе у друштву.
Етиком се обично назива ова врста систематског занимања за проблеме који се односе на етос или морал људског бића. Етика може настати из философске интерпретације човековог етоса, или може бити последица датог обрасца религијског закона који одређује како би човек требало да се понаша. Етика, такође, може бити наука, грана такозваних «хуманистичких наука», која настоји да изнађе најделотворнију скалу вредности ради најбољег организовања човековог друштвеног суживота.
Без обзира на њено философско, религиозно или научно порекло, етика може бити преокренута у делање, у правило понашања које важи за друштво у целини, само уколико за основу и као предуслов има објективну примену. Изгледа да постоје два таква предуслова за примену етике: ауторитет и конвенција (= споразум)1.
На првом месту, само врховни и непогрешиви и стога божански ауторитет јесте тај који може да одлучи и наметне опште правило људског понашања без икакве расправе. Овај врховни ауторитет може бити «божански» у религијском или митолошком смислу: он такође може бити представљен партијским руководством или безличним начелом државне моћи.
Уколико одбацимо ауторитет, дужни смо да прихватимо конвенционални карактер друштвене етике. Правила понашања и вредновања индивидуалног карактера онда следе из конвенције или споразума, било да је он свестан или диктиран обичајем. На темељу ултилитарности прихватамо идеје о добру и злу које могу бити било оне које важе у сваком посебном случају, било оне које су освештане искуством. Непрестано тежимо да их побољшамо, користећи философију или науку за изучавање друштвеног понашања.
Јасно је да етика, у форми коју смо до сада описали, одваја етос или моралност од човека, његовог индивидуалног понашања као карактера, од његове егзистенцијалне истине и ипостасног идентитета – од онога чиме човек претходи сваком друштвеном или објективном вредновању. Етика оставља изван свог видокруга онтолошко питање истине и стварности људске егзистенције, питање шта човек стварно јесте као нешто што се разликује од онога што би он требало да буде и да ли одговара том «треба».
Да ли људска индивидуалност има онтолошку ипостас, ипостас живота и слободе с ону страну простора и времена?
Да ли има јединствени, различити и непоновљиви ипостасни идентитет који је превасходан у односу на карактер и понашање и који их одређује?
Или је, пак, ипостас пролазни успутни производ биолошких, психолошких и историјских услова којима је по неопходности детерминисана, па је «побољшање» њеног карактера и понашања све што можемо да постигнемо прибегавајући утилитарном законском пропису?
Ако прихватимо моралност једноставно као усаглашавање човека са ауторитативним и конвенционалним законским прописом, онда етика постаје алиби за његов егзистенцијални проблем.
Он бежи у етику, било религијску, философску или чак политичку и прикрива трагедију своје смртне, биолошке егзистенције иза идеализованих и недостижних циљева. Он носи маску понашања позајмљену од идеолошког или партијског ауторитета како би био безбедан од себе самог и од питања са којима се сучељава.
ИЗВОР: Христо Јанарас, СЛОБОДА МОРАЛА
