Источно и западно хришћанство се развијају у специфичним околностима на темељу заједничких и различитих извора. Заједничко су им општа предхришћанска мисао, симболика и трагања и, свакако и изнад свега, старозаветно откривење. Хришћански Исток, међутим, баштини античку философију, трагање за есенцијалним и егзистенцијалним истинама постојања док Запад наслеђује римско право. Ово је темељ различитог разумевања Крста.
Разумевање греха, смрти и Крста на хришћанском Западу
За Запад грех је морални преступ, а смрт праведна казна. Човек је погрешио, преступио заповест и свој грех не може да окаје, не може да задовољи божанску правду. Зато Бог постаје човек и Христовом смрћу плаћа казну за грех. Овакво разумевање има основе, али се у њему не исцрпљује библијско схватање Христове смрти.
Разумевање греха, смрти и Крста на хришаћнском Истоку
За Исток грех је пре свега прекид односа, човеково напуштање Бога- извора свег живота. Човек као створен нема живот по себи и напуштањем Бога актулизује могућност враћања у небиће, у непостојање из којег је позван (створен). Смрт није праведна казна Божија за човеков преступ, већ плата за грех (Рим 6:23) тј. природна последица греха. Христос никада није учинио грех и никада није морао да умре,. није био у власти греха, смрти и нечастивог који има државу смрти. Они нису имали право на Њега и посегавши за Њим прекорачили су границе своје власти отворивши врата смртне тамице да се више никада не затворе. Христовом жртвом, човечанство је откупљено од тиранког ропства у које је пало, а Сатана је изгубио и човечанство, сила греха је побеђена јер смрт није могла да задржи Христа, оваплоћеног Логоса у коме је живот и који је преузео нашу смрт драговољно, а не по нужности природе. Зато је његова смрт жртва помирења. којом су превазиђени отуђење, јаз греха који је одвајао човека од Бога и смрт. Христос је Крстом помирио човека човекоубицу, самоубицу и богоубицу са Богом човекољубцем.
Крст као помирење саможртвеном љубављу
О. Јустин Поповић пише да је Крв Богочовека Христа … свеуједињујућа сила која је ујединила божанску и човечанску природу… Човека, који је грехом био удаљен од Бога постао је близак Богу… На Крсту је Човекољубац укинуо непријатељство између људи… Поставши мир наш: најпре са Богом, па затим и људима. Помирио нас је са Богом, уклонивши грехе наше који… ратују против Бога. Помирио нас је са људима, јер је показао да су греси изазивачи… непријатељства међу људима, и открио нам је нов начин општења са људима: љубав…
Крст је вертикално и хоризонтално помирење. Прво узрокује друго те су стога блажени они који мир граде јер ће се синовима Божијим назвати будући да помирени са Богом шире мир на земљи. Миротворство је подвиг љубави, стална жртва и сараспињање са Христом, саображавање Христу. Подсетимо „златног стиха“ Библије: Бог је тако заволео свет да је и Сина својега јединородног дао да ниједан који верује у њега не умре, него да има живот вечни (Јн 3:16). Ту се не сусрећемо са правним, већ онтолошким изразима: заволети, вера, смрт, вечни живот…
Једно западно и уметничко читање источног богословља Крста
У овом тренутку било би захвално да се подсетимо једног од значајних британских књижевника 20.в., К. С. Луиса. Овај књижевник је оставио дубок траг међу хришћанима различитих деноминација, и био је један од омиљених писаца православних богослова међу којима су св.еп. Николај и еп. Калистос Вер. Потоњи је, штавише, К.С. Луиса називао крипто-православним хришћанином, не подразумевајући под тим толико Луисово поштовање (па и одушевљење) светогорским православним хришћанством, колико његово дубоко и интуитивно богословствовање у духу православног богословља. У том контексту, може се рећи да је Луис један од ретких западних мислиоца који је наслутио, па чак и уметнички обликовао и изразио, учење о Христу и Крсту веома блиско православном богословљу.[1]
Луис то чини у свом екранизованом серијалу Летописи из Нарније. У овој серији књига он је створио лик лава Аслана који представља самог Христа. У другој књизи серијала он описује четворо деце који доспевају Нарнију, чудесну земљу оковану снегом и ледом, симблима тираније греха и смрти. Едмурд ту упознаје Жадис, Белу Вештицу, узупарторку и самопрокалновану краљицу. Постаје издајник ближњих, а затим и заточеник сурове узурпаторке у тренутку када Аслан, окупља снаге да поврати своју власт у Нарнији. Едмудова браћа, иако их је издао, не желе да га оставе у заточеништву, отимају га, али тиме проблем није решен. Он правно припада Белој Вештици и због издаје мора да умре, по закону Цареве (тј. божанске) Дубоке Магије из Освита Времена. Жадис инсистира да ни Аслан, не може да је лиши тог права пуком силом, и Аслан то признаје (Бог је праведан и не прекорачује границе правде), али његова љубав превазилази правду и налази решење у понуди откупа – себе.
Луис описује Асланово христолико самопредавање силама зла за које његово самопожртвовању будаласти чин који даје неприкосновену власт над Нарнијом. Жадис, упућује отровне речи пониженом и измученом Аслану: А сад, ко је победио? Будало, јеси ли мислио да ћеш овим спасити људског издајника? Сада ћу убити тебе… у складу са нашим споразумом, и тако ће дубока магија бити задовољена. Али, када будеш мртав, шта ће ме спречити да не убијем и њега? И ко ће га онда извући из мојих шака? Схвати да си ми дао Нарнију заувек, изгубио си сопствени живот, а ниси спасао његов. У том знању очајавај и умри…. Сцену посматрају, попут жена под Христовим крстом, девојчице Луси и Сузан и оне су, попут тих жена и први сведоци Аслановог (Христовог) васкрсења. Видевши збуњене девојчице живи, у светлост окупани, Аслан им каже да је вештица је знала дубоку магију са освита времена, али је заборавила да јој знање сеже управо само дотле, до освита зоре времена. „али, каже Аслан, да је могла погледа још мало уназад, у непокретност…пре него што је време освануло, прочитала би… другачије чини. Знала би да ће, ако добровољна жртва која није починила издајство буде убијена уместо издајника, и сама смрт кренути унатраг.“
К.С. Луис, заправо, на један сликовит начин изражава светоотачке мисли о божанственој превари, којом је варалица преварен будући да је прогутао човека, а нашишао на Бога; прогутао смртно, а наишао на бесмртно… Он признаје магију закона, ту дубоку магију са освита времена, али указује дубљу магију од пре почетка времена и представља срж божанског живота, магију љубави. Она измиче разумској спознаји човека свакодневно суоченог са злом и грехом, али осећа да она прожима свет и чини да он не постане пакао, преображавајући га у рај, јер шта је друго лепота која ће спасити свет, него управо љубав и њена магичност која свој врхунац досеже у Христу?
[1] К. С. Луис, стицајем различитих околности, изгубио младалачку хришћанску веру (рано ми је умрла мајка, кћи англиканског свештеника, а ускоро се сусрео и са страхотама 1Светског рата. Недуго потом, прошао је кроз туторско васпитање, при чему му је главни тутор био изразизити и мислећи атеист. Када се као проф. на Оксфорду у сусрету са истакнутим интелектуалцима и књижевницима био је шокиран њиховим изразитим хришћанством. Уз њих Луис почиње повратак хришћанској вери и постаје знаменити хришћански говорник, апологета и књижевник. Нашој читалачкој публици познат је по делима Писма старијег ђавола млађем (једно од омиљених дела св. еп. Николаја), Хришћанство, Летписи из Нараније 1-7.
Јован Благојевић
