Kада је Христос постао човек и када је страдао на крсту, он је учинио један лични чин страдања за сваког од нас појединачно. Kао свезнајући Бог у његовом промислу је одувек било човечанство не само као једна целина, већ и сваки појединац као личност која се родила и која ће се родити, чиме је лични однос према сваком човеку дефинисао својом жртвом на крсту. У том смислу Бог, који је ужасно и ван наших схватања унизио и осиромашио себе (јер ни једно људско тело није способно да носи ни једног његовог анђела попут Серафима, а камоли живог Бога какав Он у својој сили заиста Јесте), умире као сиромах на крсту са круном од трња, тако што прихвата грехе целог човечанства у своје срце ван времена и простора и унутар њега у исто време, и после тога васкрсава, и тиме нам открива најдубље духовне законе ако имамо очи да их барем у некој мери сагледамо. Ми на жалост нисмо свесни Његове жртве, која нам је или на спасење или на осуду, јер после Њега нећемо имати никаква оправдања.
Христов долазак на земљу човека врло лако може да посрами, јер док је Он као Бог нама дао све, дајући нам самога себе на тако болне начине (а то ради и дан данас кроз свако причешће и литургију), ми као људи Њему дајемо премало и скоро ништа и често свесно или несвесно газимо преко Њега. Ту онда долази Божије милосрђе које прашта својој деци ону суштинску незахвалност, али ми исто тако показујемо колико смо не само себични, и незахвални, већ и пре свега маловерни, сматрајући да је тај чин Христовог распећа и страдања нешто далеко што се десило у прошлости и што није увек актуелно у односу на нас, не схватајући довољно дубоко да све што чинимо у животу је наш однос према Њему а самим тим и његовој жртви. У том смислу ми показујемо нашим погрешним делима и пре свега отуђењу од личног и директног односа са Богом (којег прави молитвеници ни по коју цену нису били спремни да испусте), колико заправо нисмо дорасли оном путу обожења на којег нас је позвао, јер је његово страдање за нас нама припремило један много тежи и бруталнији али са друге стране много узвишенији пут не само ка људском већ и ка божанском сазревању наше природе и личности, пут којег су највише искористили светитељи и тиме нам својим примером вековима сведочили да је тим путем заиста могуће ићи, свакоме по мери његовог крста. Христос пресликавајући свој крст на нас и по тој нашој мери страдања, нам омогућава да делећи са Њиме распеће исто тако можемо да делимо са Њиме и Божанску Славу у Царству Небеском. Kао тварна бића нисмо могли да добијемо од Бога апсолутно ништа веће и узвишеније од тога и ништа што је Бог створио није добило такав дар који нам се даје по милости јер заслуга за тако нешто не можемо да имамо.
То јесте један јако тежак пут у коме нам се страдања могу чинити некада толико болна до самог апсурда, где можемо да се запитамо да ли нас је Бог оставио у неким тренуцима патњи чак и да пропаднемо (на шта би требало да нас подсети да је и сам Христос на крсту рекао „Оче, Оче зашто си ме оставио“ и тиме нам показао са чиме и сами можемо да се суочимо). На таквим трновитим путевима некада се могу десити доста различита тешка искуства која се смењују у човековом животу где Бог кроз многа страдања, невоље и велике и мале одвезује од гордости и од овога света свог молитвеника да би га научио да једина константа за коју се треба истински везати и борити, која суштински постоји непромењено је заправо Он (што је једна од суштина православне мистике). Ипак наш однос са друге стране бива према Богу стално променљив и доживљава трансформације, јер смо пала бића која не умемо да довољно добро бдимо и „стражаримо“. Бог је тај који нас никада не оставља каква год била наша искушења и субјективни осећаји које можемо имати, иако живимо у временима где живот постаје све тежи и управо она ранохришћанска вера и спремност на страдање бивају све потребније особине за данашњег верујућег.
У целој тој борби Иако нам се некада може чинити да смо плаћеници (због благодати које Бог излива на нас), рабови (који морају да трпе тешкоће), војници (који се боре против зла прво у себи па онда у спољашњем свету), или пак синови Божији (што је најважније од свега јер Бог од нас хоће да највише то постанемо), од целе творевине, нама је дато највише да личимо на самог Христа. Ништа теже и ништа узвишеније чиме нам је Бог открио своју промисао и вољу са нама, свакоме по мери личног крста, а на нама је да изаберемо шта ћемо да учинимо са том Божијом предодређеношћу којом нам је наменио и обожење и спасење. На крају свега, ми смо ти који бивамо одговорни и за наше спасење или пропаст, и избор је после Његовог страдања наш да ли ћемо примити то што нам Бог даје или ћемо пак одбацити. И у том избору је наше вечно блаженство у заједници са Богом или безвремене агоније пакла.
Реља Рашовић
