Порастом популације у царству и смањењем прихода житарица, све већи број људи је гладовао. Да би избегли социјалне немире римски владари су осмислили начин расподеле пшенице међу грађанима.
Почетком 2. века нове ере, песник Јувенал је записао следеће: „Шта ради ова руља Ремових синова? Већ дуго времена, тачније од како не продајемо гласове, овај народ је изгубио интерес за политику … сада халапљиво жели само две ствари: хлеба и циркуса“. Овим чувеним изразом који се тумачи и као „хлеба и игара“ – panem et circenses, Јувенал је указао на два начина уз помоћ којих су римски владари одржавали мир у царству – гладијаторских представа и трка кочија и хлеба који се делио бесплатно.
Историјски гледано, једна од функција римских представника власти је била и вођење бриге о жетвама и приносима житарица као и њихово складиштење тзв. аннона. Овај задатак је постајао све сложенији како се популација Рима повећавала, а принос житарица на пољима смањивао. Због тога је пшеница почела да се увози из разних региона Медитерана као што су Сицилија, Тунис и источни Алжир, али и Египат.
Kако до незадовољства или чак побуна не би дошло, владари су смислили начин да гарантују социјални мир и покренули систем расподеле пшенице међу грађанима. У почетку је ова интервенција подразумевала редуковање њене цене, да би већ након неколико деценија био уведен систем редовне поделе пшенице грађанима од стране државе.
Године 123. п.н.е., Гај Семпроније Грах је у оквиру свог програма реформи наклоњеног плебсу донео закон, тзв. лек Семпрониа фрументариа, по коме ће грађани који то траже добијати одређену количину пшенице по сниженој цени. Док је током 58. години п.н.е. донета друга врста одредбе по имену лек Clodia frumentaria, која је наметнула бесплатну дистрибуцију пшенице међу људима и од тог тренутка ће држава сносити све трошкове исхране римског плебса.
Јер јело је право грађана
Донети закони су имали своја ограничења и били су усмерени на мушкарце, грађане који нису потекли од робова и чија имовина није прелазила одређену границу. Стога су из одредби били искључени робови, ослобођеници, странци и најбогатијих слојева друштва – који су жито добијали са својих салаша или куповали на пијаци.
То значи да је међу „повлашћеним плебсом“ – како су се звали корисници бесплатне поделе пшенице, били укључени не само сиромашни без сталног посла, већ и грађани са скромним примањима који су живели од заната. У ствари, анона се није сматрала милостињом коју је држава давала сиромасима, већ правом сваког римскиог грађанина.
Власти су исписивале имена прималаца аноне на бронзаним плочама, а један дан у месецу је био одређен за дистрибуцију на Марсовом пољу у Porticus Minutia Frumentaria-и. Kорисници су долазили са сертификатом тессера аннонариа и добијали 35 килограма житарица, што према неким прорачунима указује да месечна анона није била довољна како би се читава породица прехранила.
Бесплатно дељење је подстакао све могуће врсте превара и злоупотреба, тако да је број прималаца константно растао. А забележено је да су се на листе пријављивали и патрицији. Да би исправио ове неправде, Јулије Цезар је смањио максималан број корисника са 320.000 на 150.000 и установио да ће се након смрти сваког од њих одржати лутрија на којој ће име бити замењено. Август је чак размишљао да укине расподелу, јер је веровао да она фаворизују напуштање земље у корист живота у граду, али једино што је могао да уради је да ограничи кориснике на бој од 200.000.
Временом, како се економска криза погоршавала, анона је постала спас за сиромашне слојеве. Забележено је да су крајем 3. века цареви почели да деле не само брашно већ и хлеб испечен у великим индустријским пећима, као и уље, свињско месо и вино по сниженој цени.
Национална географија
