У Европи окупираној нацистима, мали људи – или како их често зовемо патуљци, били су посебно рањива група. Свакако су спадали под оно што су Немци сматрали „генетски инфериорним материјалом“, па је њихово убиство спадало у домен програма еутаназије.
Такозвана „милосрдна смрт“ исход је који су нацисти наменили свима који су били психички болесни, ментално болесни или су патили од генетских поремећаја.
Недуго пре рата, у Румунији, породица патуљака преживљавала је наступајући као група забављача – плешући, певајући и свирајући минијатурне инструменте. Породица Овиц, која је наступала под именом трупа Лилипут, путовала је кроз Мађарску, Чехословачку и Румунију, служећи се разним језицима, укључујући и јидиш.
На несрећу Овица, кад је Дизни 1937. продуцирао мегахит „Снежана и седам патуљака“, Хитлер је постао велик обожавалац тог филма. Иако је због антиамериканизације сам филм био забрањен у Немачкој, имао је своје место у Хитлеровој приватној колекцији. Симпатична прича освајала је, али и живцирала Адолфа Хитлера, будући да му је указивала на техничку надмоћ САД-а у филмској продукцији и анимацији.
Но, ни сам Хитлер вероватно није слутио како ће и сам имати прилику да добије својих седам патуљака, иако у тој причи неће бити Снежане, већ само чисто зло у облику др Јозефа Менгелеа.
Године 1940. антисемитски закон службено је забранио свим Јеврејима јавне наступе, а породица Овиц није имала другог избора него да сакрије своје порекло и настави да наступа да би преживели.
МЕНГЕЛЕОВ ЗОО ПОСТАО ЈЕ НОЋНА МОРА ПАТУЉАKА
Група се састојала од 12 чланова који су сви били патуљци и у роду, али неки су накратко успели да побегну несрећној судбини, да би напослетку завршили пред СС-овим стрељачким водом. Иронично, боље је прошло њих седам који су 12. маја 1944. ухваћени и превезени у Аушвиц.
Тамо су дошли у руке „анђелу смрти“, Менгелеу, нацисти бизарних и окрутних медицинских експеримената које је спроводио на људима с деформитетима и абнормалностима, у што је убрајао и људе патуљастог раста. Своју колекцију испитаника називао је и „мој сопствени зоолошки врт“.
Чувар га је пробудио око поноћи 19. маја 1944. информишући га како је у камп стигла породица патуљака – Розика, Францика, Аврам, Фрида, Мики, Елизабет и Перла Овиц.
„Смешио се као дете на божићно јутро“, касније су известили сведоци догађаја, препричавајући да је подизао једног по једног са земље, одмеравајући их попут играчака.
Иако им се обраћао љубазно, експерименти које је на њима спроводио били су застрашујући.
„Најболеснији су били гинеколошки експерименти. Убризгавали су нам разне течности у материцу, гурали предмете у вагину, извлачили крв, боли нас и одстрањивали делове ткива које су називали узорцима. Немогуће је описати тај бол, који би трајао данима након експеримента тако да нисмо могли да ходамо“, записала је Елизабет Овиц.
Kолико су окрутне биле те процедуре сведочи и чињеница да је Менгелеов асистент одбијао да даље учествује у експериментима, јер се сажалио над женама патуљчицама.
Менгеле никако није желео да их убије, барем не још, па је одлучио да се даље сам „забавља“ с њима.
„Извлачили су нам течност из кичме, без икаквог анестетика наравно, чупали су нам здраве зубе. Kад би падали у несвест, чупали су нам прамен по прамен косе да нас бол разбуди. Често би изводили болне експерименте на нашим мозговима преко носа, секли би нам ткиво у устима, на рукама“, испричала је Елизабет.
Ипак, колико год Менгеле био чудовиште, у једну руку он је за Овиц био и спасилац – одбијао би стражаре који су долазили да их одведу и убију јер је на њих дошао ред, говорећи како има још пуно посла на њима.
Менгеле им је често тепао и рецитовао – „иза седам планина крије се мојих седам патуљака“, а жене из породице Овиц обраћале су му се с „ваша ексцеленцијо“ и певале му кад би то од њих тражио.
KУЋНИ ВИДЕО ЗА ХИТЛЕРА
Менгеле им је понекад доносио и поклоне – играчке или слаткише које би узимао од преминуле деце у кампу. Поклоне је најчешће примао 18-месечни син Ли Овиц. Дете му је једном чак и рекло „тата“, али Менгеле га је исправио рекавши да му је „само ујак“, а потом би мало ласкао Фриди која му је била миљеница, говорећи јој како је лепа.
Међу осталим инвазивним процедурама које је спроводио над њима, Менгеле им је и сипао кључалу воду у уши да би након тога уследила ледена, у очи би им стављао разне хемикалије након којих би неко време били слепи – није имао никаквих ограничења.
Знајући колико Хитлера одушевљавају патуљци, Менгеле је одлучио да сними филм у „кућној верзији“, у којем су Овици морали да певају немачке песме да би забавили фирера. Тада је породица присуствовала окрутној смрти двоје патуљака чија су тела била кувана како би се месо одвојило од кости које је Менгел желео да изложи у музеју у Берлину.
Једног дана им довео фризера и шминкера и наредио им да наступају пред СС одредом на позорници. Након што су се попели, морали су да се скину, а он је великим штапом показивао све њихове делове тела, а нарочито на гениталије, док се публика смејала. „Шоу“ је био хит, а Овици додатно понижени и престрашени.
Већина чланова породице није очекивала да ће преживети логор, али кад су Совјети ослободили камп почетком 1945, Менгеле је брзински зграбио своје папире и побегао. Цела породица ишетала је из Менгелове „пећине“, на изненађење Руса. Власти никад нису уловиле Менгелеа, који је умро 1979. у Бразилу.
Kасније је Перла Овиц, последњи преживели члан породице (умрла је 2001.) потврдила страшне догађаје које је преживела, али ипак је задржала трачак захвалности свом „спасиоцу“.
„Да су ме судије питале да ли га треба обесити, ја бих им рекла да га пусте. Мене је спасила милост ђавола, а Бог ће Менгелеу дати оно што заслужује“, изјавила је Перла.
индекс.хр
