Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877. у Керчи. Представио се Господу 11. јуна 1961. године у Симферопољу. Хирург, доктор медицине.
До 1917. године лекар у болницама средње Русије, касније главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета.
Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство.
Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије“, која је доживела три издања (1934, ’45, ’56. године).
Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску.
Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату“ (1945), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије“ и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја“ (1946)
Свети Лука Кримски (Војно-Јасеницки) упокојио се у чину архиепископа Кримског и Симферопољског.
Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник.
Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ?
И тада, прочитавши у Новом Завету: „Жетве је много, а делатника мало“ (Мт. 9,37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему.
Тога се удостојавају ретки изабраници Божији.
Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном“ (Мт. 19,21), осетио, да Господ управо њему то заповеда.
Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики.
Млади Валентин, чувши призив Божји, уздрхтао је и узвикнуо: „О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!“ Он тада није могао ни замислити да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој.
Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи.
Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком.
„Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цели свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима“ – сећа се архиепископ.
Да цели живот буде сеоски лекар, светитељу није било суђено, али да целога живота служи људима, јесте.
Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу „Огледи из гнојне хирургије“, која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата.
„И тада, на моје изненађење, пише он, у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа“.
„Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној“ – написаће касније свети Лука Кримски, већ на заласку својих лета.
Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917. пошао је путем мучеништва и исповедништва. Најпре је прошао затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо деце.
Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене и ту је Господ опет говорио с њим: „Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци“ (Пс. 112,9).
Те речи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху.
Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цели живот.
Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик и готово не виђати своју децу.
На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симферопоља.
Но, људска река је поломила све препреке и огромна процесија је три и по сата пролазила кроз цели град и певала: „Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас“. И нико их није могао натјерати да ућуте.
„Ми сахрањујемо свога архиепископа“ – говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења.
Одлуком Архијерејског Сабора 2000. архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Симферопољу.
bastabalkana.com
