А све оно што је сачувано у Хиландару, обимније је од наслеђа у свим осталим српским манастирима. Већ 825 година Хиландар, на највишем врху Грчке Атосу (2.033 метара) чува највећу збирку српских повеља, кивота, моштију светих, реликвија, старих и чудотворних икона, као и највећу библиотеку рукописних књига српског народа. Део тих драгоцености, од минулог лета, експерти Архива Војводине из Новог Сада пажљиво прегледају, пописују и упућују на рестаурацију и конзервирање како би на крају процеса комплетно благо било трајно очувано и у дигиталном облику. За, не дај Боже, новог пожара.

Јер, она искра из димњака у конаку Игуменарија на западној страни хиландарског комплекса у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године која је у пепео сажела више од половине манастирског здања, али срећом није доспела до деопоа са повељама и другим списима, била је и подстрек да се упоредо са обновом спаљених келија и конака пажња посвети и писаним документима.

Акција Руса и Француза

ХИЛАНДАР чува обиље докумената те неки од њих чекају деценијама да буду пронађени. Задужбина је недавно у једној књизи први пут објавила фотографије француских војника који су током Великог рата били склоњени на Хиландар. Наиме, савезничке снаге, у тренутку када је извршен државни удар у Грчкој, сматрале су да на Светој гори треба да се склоне официри лојални краљу. – Забележено је да су се француски војници на Хиландару понашали коректно, а занимљиво је да су ту акцију извели Французи и Руси – каже Ранђић.

– Пожар је био велики шок за читаво наше друштво да смо процесу дигитализације приступили као једном од главних послова – каже Миливој Ранђић, директор задужбине Хиландар, а затим открива детаље: – Примењивали смо све методе од противпожарних зидова, врата, система за гашење с једне стране, а с друге оно што имамо од покретне грађе гледали смо на сваки могући начин да сачувамо и кренули смо у процес који бих назвао протодигитализацијом.

Радило се на скенерима и камерама којима се располагало у том тренутку. У међувремену, набављена је квалитетнија опрема, па је до данашњих дана око стотину хиљада докумената из периода пре 1900. године снимљено, обрађено и дигитализовано. Овај процес сређивања архиве трајаће неколико наредних година јер у оквиру манастирског комплекса постоји тек једна конзерваторска радионица у којој може истовремено да ради највише троје људи.

– Ту су нам и стручњаци из републичких и покрајинских завода. За рукописну заоставштину имамо екипу са по четири до шест чланова из Народне библиотеке Србије која је укључила и колеге Матице српске. У те мултидисциплинарне тимове укључени су и пензионисани експерти али и млади људи који ће се обучити – каже Ранђић, подсећајући да манастирско благо не може да се преноси у Србију како би у обради учествовао већи број стручњака јер Хиландар, у формалном статусу, представља споменик културе Грчке.

Нагласивши осећај велике части учињене Архиву Војводине коме је по први пут поверена обрада хиландарске архиве, директор новосадске установе др Небојша Кузмановић каже да Владимир Иванишевић, Дарко Станчевић и Владимир Мучибабић сређују грађу из 20. века. Почели су у мају и јуну, наставили у септембру а прву фазу привели крају у октобру. Посао ће бити настављен и наредних месеци. Реч је о документима на старословенском, црквенословенском, српском, грчком и турском језику.

Архивисти Владимиру Иванишевићу било је ово четврто ходочашће на Хиландар, али овог пута пословне природе. Истиче да је сам приступ хиландарској архиви нешто најузвишеније што је обележило његов двадесеттрогодишњи професионални рад.

Темељ писмености

У ХИЛАНДАРУ је утемељена српска писменост, преводилачка и преписивачка делатност… Ту је зачета српска средњовековна правна држава и дипломатија а основана је и једна од првих српских болница. Хиландар је и место где је моравска архитектура доживела свој врхунац јер су овај манастир походили највећи иконописци и уметници фрескописа. До 15. века Хиландар је поседовао преко 30 великих метохија у Европи и Азији са 360 села и огромним духовним, људским и материјалним потенцијалом који се мерио снагом државе.

– Брзо и лако смо се ускладили са ритмом монаха. Посећивали смо јутарња богослужења која су почињала у четири изјутра, а завршавала се литургијом. После оброка, у пола осам по грчком времену одлазили смо у радионицу. Нисмо радили недељом и на „црвено слово“, на Усековање, Рођење Пресвете Богородице, на Малу Госпојину и на Крстовдан – набраја Иванишевић.
Раздвајали су грађу на грчком, српском и турском језику по годинама. Крајњи исход – 61 кутија архивске грађе и то 43 докумената на грчком језику насталих у периоду од 1690. до 2007. године, 17 кутија на српском језику (1786-2023) и једна на турском језику (1895-1931).
Посебно су издвојене слике које треба сместити у збирку фотографија и библиотечки материјал који ће обрадити библиотекари у складу са правилима из своје струке.

Документа на руском, бугарском, енглеском, француском и осталим језицима на латиници и ћирилици придружили су онима на српском. Архивску грађу у фасциклама и ковертама, а која је настала и на српском и на грчком језику и односила се на разна економска и финансијска питања, сместили су у посебне кошуљице, како би могла да се користи у различите правне сврхе.

– Главни ризничар, отац Јосиф показао нам је дигитализоване снимке архивске грађе. Уследиће преименовање сваког снимка тако да сигнатуре изворне грађе прате распоред и редослед сређене архиве у ризници – наводи Иванишевић низ појединости.

Циљ је израда што је могуће детаљнијих описа сваког предмета који ће садржавати све именске, предметне и географске појмове. То ће омогућити брже, лакше и једноставније претраживање дигитализоване грађе садашњим и будућим нараштајима историчара, писаца, аналитичара и осталих тумача српске историје.

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име