Не могу да се сетим која тачно година беше, али се се сећам тренутка кад смо се упознали у Николајевској цркви у Новом Саду. Јеванђелска љубав на прво „помаже Бог“!
Многи су је знали као оштру душу без длаке на језику, ја сам је знао као осетљиву душу за све и сваког ко јој је кроз живот прошао. Као биће Цркве, као душу Јеванђеља. Други су је знали као покретача портала „Чудо“, ја сам је знао као Софку.
Трећи су је знали као занатлију за накит и веште руке за плетење бројаница (мени најдражих), ја сам је знао и као пријатеља за мудар диван, и разговор од поверења. Све у свему, сви смо је знали некако, мање или више, и сви смо је препознали тачно, јер је била све то и још много више…
Без жаљења кажем да смо се ретко чули и још ређе видели од како је своје напоре и страдања животна пренела у Београд, али са сигурнишћу кажем да ни њој ни мени то никада није био камен спотицања. Кад год би се чули, настављали би где смо стали. И како год би диван почињали, завршавали би га исто – ма, даће Бог, биће све добро… Често изговарам ове речи, али са Софијом је то – то и значило.
Превелик је подвиг за било којег брзописца, а камо ли за мене, да пише о успоменама које навиру, те уместо тога у овом тренутку исказао би само помисао:
У животу нам често обитавају људи који својим непрестаним присуством стварају и одржавају илузију да некога имамо, те да су нам потребни и вредни трпљења, све до онога часа кад на тренутак из нашег живота не искоче, и док уместо недостатка не остимо олакшање. А, онда има људи који нам живот само дотакну, као у пролазу, и оставе неизбрисиви траг у нашим душама.
Радост. Радост наша, али радост и Богу.
Хвала Ти Боже и на овом дару! Дару Царства Небескога, сестри нашој, мојој Софији!
