Суково је тада био женски манастир. Старешинску дужност вршила је игуманија Христина, а намесничку монахињу Параскева. Манастир је имао још четири монахиње и две искушенице, једног духовника – доброг старца Луку, Руса, чредног јеромонаха Илариона, такође Руса, слепог монаха Саву – музички образованог, и два искушеника Михаила, Чеха и Михаила Филиповића, као и два Руса, цивила и једног слугу.
Послушник Михаило имао је послушаније црквењака и у исто време послушавао је оца архимандрита Јустина, који је већ у то време преводио и писао Житија светих и служио свету Литургују готово сваки дан. Устајало се рано. У четири сата почињало је богослужење са полуноћницом, јутрењем и светом Литургијом. „Кад је била зима, заложили бисмо прво ватру“ – вели Михаило, што значи да је отац Јустин са протосинђелом Василијем Костићем још пре зиме 1945, односно 1944.године, прешао из Овчара у манастир Суково.
Богослужење је завршено рано, тако да је доручак бивао у седам сати. После тога отац Јустин би у својој келији радио на преводу Житија светих, а отац Василије одлазио би својима у село Велики Јовановац код Пирота.Отац Јелисеј долазио би из Звонца у Суково повремено, колико се види, и одмах би се враћао натраг због страха од „Јудеја“.
Преводећи Житија светих, усхићен садржином коју преводи, отац Јустин би прекидао писање и, с благонаклоношћу, почео да се моли. Затим, ако неко од манастирске братије или сестара наиђе, са сузама радосницама указао би на црквену књигу и место, да виде како је прекрасна садржина текста који преводи. Такав је био доцније и у манастиру Ћелијама. Хтео је да често укаже црквеним гостима, пријатељима и посетиоцима на лепоту текста црквених писаца, да подели са свима радост због дубине мисли и лепоте језика и изражаја светих црквених писаца богослужбеног текста. Због тога је од светитеља највише ценио и волео Светог Јована Златоустог.После доласка Михаиловог у Суково и разговора са авом Јустином, ава је позвао сестру Параскеву и рекао: „Ова соба у приземљу испод моје нека буде за брата Михаила. Он ће од данас бити мој послушник. „Та послушања, по писању Михаила, црква и отац Јустин били су за њега највећа радост. Сваки дан помагао је оцу Јустину око свега што је требало и припремао за свету Литургију профоре, вино, воду, жар за кадионицу и друго. Послуживао је у олтару и помагао за певницом. После свете Литургије и доручка, виђао би Аву у келији како преводи на српски а пред њим на столу налазе се Житија светих на старогрчком, црквенословенском и руском језику. На столу је још, поред хартије за писање, имао перорез и десетак лепо заоштрених оловки.
„Као на хајдука изашли сте на мене“
По завршетку свете Литургије, овај сурови ознин официр, тражећи и Јелисеја, спровео је аву Јустина из цркве стражарно са Василијем Костићем до конака, где су им биле келије. Др Василије боравио је код куће у свом селу код Пирота, али је веома често посећивао оца Јустина, као свог духовног оца и учитеља. Том приликом одвојили су протосинђела Василија у другу просторију под стражу, а са оцем Јустином ушао је у његову келију Миленко Бојанић, шеф ОЗНЕ, са још неколико војника. Пошле су и сестре и монаси до конака за њима, али их је официр ОЗНЕ вратио. На захтев оца Јустина, дозволили су као гарантним сведоцима монахињи Параскеви и Михаилу да уђу за њим у Авину келију. Настао је одмах претрес књига и свих списа и ствари оца Јустина. Прегледали су сваку ствар и прелистали сваку књигу. Миленко Бојанић питао је за сваки нађени папирић да ли је то нека шифра. Питао је исто тако и за писма и честитке. Он је захтевао од оца Јустина да све то дешифрује, на шта је отац Јустин кратко одговорио:“Ја овде немам шта да дешифрујем, осим како ту пише. А Ви, ако шта имате, изволте, дешифрујте“.“Једног хладног пролећног дана 1945. године – вели Михаило – отац Јустин је служио свету Литургију у зимској цркви (капели), и кад је завршио око пола Литургије, одједном са треском се отворише врата, и ознаши са војском, наоружани пушкама и машинкама (машингеверима), њих око две стотине, док су држали опкољен манастир, ова група са аутоматима на готовс рупише у цркву. Предводио их је један висок млађи човек у кожном капуту.
Отац Јустин тада је завршио више од пола Литургије, а крај њега стајао је у олтару протосинђел др Василије Костић, потоњи епископ жички. Михаило са оцем Савом и сестрама били су за певницом. Док је група војника са милиционерима ОЗНЕ, размештана по цркви с напереним аутоматима чекала наредбу, њихов предводник у кожном капуту, официр ОЗНЕ, такође с напереним револвером, нагло је ушао у олтар, и не обраћајући пажњу што се врши света Литургија викнуо је: „Докторе Јустине, ухапшени сте!“ Затим се окрете протосинђелу Василију и истим грубим тоном рече: „И ви сте ухапшени, докторе Костићу!“ Отац Јустин, који је до тог тренутка, ван обичаја, служио свету Литургију на црквенословенском, наставио је даље да служи на српском рекавши сасвим мирно:“Само да завршим службу Божју“. Тај официр, који је дошао у Суково са 200 наоружаних војника камионима у зору да ухапсе оца Јустина и Василија Костића, по Авином причању ћелијским сестрама и његовим монасима студентима, био је шеф Озне Миленко Бојанић, који се доцније налазио на високом положају у влади Титове Југославије. Бојанић је том приликом стао на јужне двери олтара и чекао крај службе у цркви.
За све време претреса, који је трајао више од два сата, отац Василије Костић био је у другој соби. Отац Јустин, међутим, био је за све то време сталожен и расположен тако, да је својим надахнутим речима и расположеним ставом задивљавао присутне војнике. Једино је шеф ОЗНЕ Бојанић, док су му његови сарадници приносили ствари и књиге на преглед, узнемирено и нервозно претурао и прелиставао по њима, мрмљајући нешто или грубо запиткујући Аву шта ће да му „дешифрује“. Најзад, један од војника који је ту помагао свом шефу, добивши слободу и храброст Авиним расположењем и понашањем, иако је држао у десној руци аутомат, запита га благо: „Могу ли да скинем икону и погледам?“ Отац Јустин заусти да му потврдно одговори, међутим, Бојанић, држећи у руци неке списе, зграну се, ваљда што војник помену „икону“, а не слику, и што је узео слободу да пита заточеника у његовом присуству и веома грубо викну на оца Јустина: „Забрањујем Вам да говорите!“ Ава Јустин, као да га добро не чу, доврши што је почео и рече војнику. „Само ви скините и погледајте“ .После тога отац Јустин је ћутао. Нешто доцније, прелиставајући једну књигу, официр ОЗНЕ рече оцу Јустину: „Потребно ми је да ово преведете“.
Ава му одговори: Забрањено ми је да говорим“. „Али ја то захтевам од вас!“ – настави грубо официр. „Ви сте Ваш посао обавили, ухапсили сте ме, тамо где буде требало, одговараћу“ – рече Ава. Тада је шеф ОЗНЕ удаљио из Авине келије и Михаила и монахињу Параскеву.Чак и васкршња шарена јаја, која је стара монахиња Христина донела из Свете Тројице са Овчара за Васкрс оцу Јустину и оцу Јелисеју, била су том шефу ОЗНЕ сумњива, и он их је разбијао једно по једно, загледајући да би у њима нешто нашао. Разбијајући једно јаје, упита оца Јустина: „Шта ово треба да значи?“, указујући руком на јајету скраћено написано: Христос воскресе! Ава Јустин му рече: „Па зар је за Вас шифра нашарено ускршње јаје са честитком осмогодишњег детета?!“ Затим му објасни да му је то јаје послало дете које је код баке у Светој Тројици.
Горе главе, не плачите!
Тек што су сишли из конака у порту Михаило и намесница манастира Параскева, за њима су силазили и отац Јустин и протосинђел др Василије у пратњи официра ОЗНЕ М.Бојанића и војника. Ава је имао на себи мантију с кожним каишем и неки краћи капут; на глави је носио скуфију. Порта је била пуна војске. Њих двојицу потераше преко моста на реци Јерми, што тече поред манастира. Затим их на друму попеше у камион пун војске. Обојица су стојали позади у камиону. Сестре су их из манастира за цело време пратиле и плакале, као и остала братија. Ава се нагло окрете према њима и, видећи их уплакане и погружене у тугу, благосиљајући их громко узвикну: „Што плачете? Горе главе, не плачите!“ Те речи, као небески зов мученика за Христа, говораху они доцније, одјекивале су оном речном долином поред манастира као и у срцима њиховим и целом њиховом бићу. Отац Василије стајао је уз Аву Јустина са свечаним својим ставом и погледом као да је на молитви. Цирада се спусти и два до три камиона кретоше напред за Пирот, док их је један камион, такође пун војске, пратио. Потиштеном духовном јату сестринском, које се враћало без Аве у манастир, одзвањале су из јеванђеља у души и ушима речи Спаситељеве: „Као на хајдука изашли сте на мене“.
У то време, док је Ава лежао у затвору, комунисти су му запленили у Патријаршији, поред других књига и ствари, и велики број на лагеру књига првог и другог тома његове Догматике. Зато се више од 30 година после рата осећала велика оскудица у тим изузетним уџбеницима и на Теолошком факултету и у Богословијама, јер су били уништени. Отац Јустин остао је тада код пријатеља, као и у неким манастирима, као што је Раваница и Девич, све до 28. маја 1948, када је прешао у манастир Ћелије код Ваљева.У Пироту су оба ова изрјадна духовника затворени и на разне начине мучени и малтретирани, на 15 дана пре светог Николе, 3. или 4. децембра 1946.године. После седам дана, када су иследници завршили свој посао и уверили се у ОЗНИ да то нису никакви политички противници, већ духовници хришћанске вере и науке, спровели су их у Београд, где су у затвору провели још седам дана. Отац Јустин причао је доцније ћелијским сестрама и својим ученицима, младим монасима, да су у посебним ћелијама били затворени. Петнаестог дана, на Светог Николу, њихову крсну славу, протосинђел Василије Костић запевао је у јутарњим часовима у затвору Тропар светом Николи. Ту лепу црквену песму отац Јустин чује и понови гласно, тако да су обојица чули један другог и тако сазнали да се налазе у суседним затворским ћелијама. Истог дана пуштени су на слободу, 1946.године, и то заузимањем код Владе и Президијума, како веле, неког Авиног школског друга, који се тада налазио у Влади, као и на интервенцију митрополита Јосифа Цвијовића, који је негде до тог времена замењивао заточеног патријарха Гаврила. Тада отац Јустин, иако под присмотром ОЗНЕ, дође одмах у Патријаршију да се јави и захвали Митрополиту, који му том приликом каже да се убудуће чува, јер није сигурно да ће више ико моћи да се заузме за њега.
Из књиге „Овчарско-кабларски манастири, монашки живот и страдања у XIX и XX веку“, Архим. Ј. Радосављевић
