Из његове књиге „Космичка литургија: Васиона по Светом Максиму Исповеднику“
Евагрије нам је оставио изреку која сажима класично грчко учење о мистичком знању од Филона до Максима: „Бог се не може схватити умом; јер ако се схвати, он сигурно није Бог“(22)!
Григорије Ниски и Августин говоре сличне ствари, као и Максим: „Ко је видео Бога и разумео шта је видео, ништа није видео“(23)!
Чак ни светитељи никада нису видели лице Божије (24).
Бог се с правом назива „сунчевом светлошћу“, а не самим „сунцем“.
Јер као што не можемо да гледамо директно у сунце, већ у најбољем случају у његове зраке, тако не можемо ни да замислимо Бога, нити да га потпуно разумемо“ (25).
Само призивањем величанствених особина створеног у наше мисли Бог нам даје наговештаје о себи: „По себи, Бог је насазнатљив; утолико, међутим, што је почетак и крај свега, он је једноставност простог, живот живих, надсуштинска суштина свих суштина и коначно испуњење свега што је добро“ (26).
Дакле, Максим понавља савет Григорија Ниског: μη πολυπραγμονει, „Не тражите наметљиво шта би могла бити суштина Божија“(27)!
Чак је и наше знање о створеном једноставно кретање од субјекта до објекта или од процеса мишљења до мислиоца који га одржава и који никада није идентичан са чином мишљења (28); то је нека врста суспензије између полова који се никада не спајају у једноставном идентитету.
„Тачно схватити чак и најмање створење је изван моћи нашег разума“; разумемо само опште квалитете, никада јединствени, постојећи субјект који лежи испод ових квалитета (29).
У емотивном екскурсу, Свети Максим Исповедник понавља дуга упозорења Василија и Григорија из Нисе против детињастог рационализма Еуномијана; он хвали неспознатљивост света и чуда која далеко превазилазе свако схватање, која се крију у недокучивим дубинама најмањег његовог дела.
Само такав осећај поштовања може бити истинска претпоставка познавања далеко неспознатљивијег Бога.
Јер божанска мистерија је потпуно без делова, јер је потпуно без квантитета…без карактеристика… потпуно једноставна…без удаљености од нас… без граница, јер потпуно ослобођена кретања… и без односности.
Зато је она, у сваком погледу, неизрецива и тајанствена и због тога остаје, за све који се ка њој са поштовањем сличности крећу, крајња граница знања, поседујући заиста само једну карактеристику коју са сигурношћу можемо знати: да је не знамо како јесте (30).
Овај недостатак знања није празна равнодушност, нити незаинтересованост.
То је сусрет са несагледивим, сусрет који лежи изнад сваког појмовног сазнања и постаје све интензивнији што се више ова непојмљива мистерија приближава.
„Божанско је непоновљиво добро, без поређења јединствено; јер у оној мери у којој човек напредује у опонашању и упоређивању себе са Богом, доживљава колико су апсолутно подражавање и поређење немогући“ (31).
Ово стално балансирање „колико год је могуће“ и „до тог степена“ (οσον-τοσουτον) одражава основни однос, на нивоу идеја, Бога и света.
Растојање расте што је близина већа.
Страх, оклевање и обожавање расту са љубављу.
Тишина се повећава са напретком откровења — „тај велики, одјекујући глас мрачне, непојмљиве, полифоне тишине Божије“, коју човек почиње да опажа „кроз ту другу, константно зујећу, бучну тишину“ сопственог знања (32).
Једном када се продре „у најдубљу бешумност Бога“(33), тишина која лежи изнад неартикулисаности појмова постаје једини одговарајући облик хвале (34), „чисто чудо, које једино описује неописиво величанство“(35).
А ипак постоји прави пут у ову мистерију.
Игра афирмације и негације не само да укључује Бога и свет, већ чак и унутар света ангажује његове различите нивое бића.
Дакле, Свети апостол Павле је, можда, био инициран у позитивне особине небеских духова кроз негацију сопственог увида и тек кроз екстатичан губитак свог сопственог природног стања могао је да опонаша њихово.
Јер свака интелектуална природа, на начин који одговара нивоу њеног духовног раста и способностима, бива иницирана у интелигибилно стање и позитивне карактеристике ранга и суштине изнад ње, губитком и одстрањивањем себе и на тај начин долази до опонашања вишег бића.
Афирмација знања онога што је више рангирано је негација знања онога што је ниже рангирано, као што негација знања онога што је ниже подразумева афирмацију онога што је више.
Коначни циљ је да се напредује кроз „корак по корак“ процес негације природе и ранга који је, као највиши од свих, неупоредиво супериорнији од свих других, све док човек, након свих корака, ту стварност не прими као дар и моћи су остављене по страни, у негацији знања које директно укључује самог Бога.
Ову негацију не може у позитивистичком (научном) смислу потврдити ниједно друго биће; пошто сада нема даље границе или дефиниције коју би таква негација могла поново да апсорбује.
Тако се, дакле, сазнавалац уздиже од нивоа до нивоа, „али он се зауставља (ληγει) на крају у неизрецивом, у незамисливом и у апсолутно непојмљивом“(36).
Једина реч која остаје за овај сусрет је „јединство“, пошто то више није „мисао“: душа више нема о чему да размишља, након што је промислила све што је природно замисливо.
Изван ума и размишљања и знања, она бива без мисли, без знања, без речи, и једноставно јури напред да се баци у загрљај (προσβολη) Бога и да буде једно са њим.
Оно више не мисли, више не замишља Бога.
Јер Бог није предмет сазнања, кога душа може објективизирати неким обрасцем понашања; него га познаје кроз једноставно сједињење, без поређења и мимо мисли — на начин који се не може изговорити или објаснити, а који зна само онај ко дели овај неизрециви дар са својим изабранима – сами Живи Бог (37).
Фусноте:
22. PG 40, 1275C.
23. Epistula Dionysii i; PG 4, 529A.
24. In Coel. Hier. 4; PG 4, 56BC; ibid., 13; PG 4, 96C.
25. In De Div. Nom. i; PG 4, 188A.
26. Ibid.; PG 4, 193B.
27. Ibid.; PG 4, 192B.
28. Centuries on Knowledge 2, 2-3; PG 90, 1125CD.
29. Ambigua; PG 91, 1224D-1229A.
30. Ibid.; 1232BC
31. In Epistula Dionysii 2; PG 4, 529D~532A.
32. Mystagogia, chap. 4; PG 91, 672C.
33. Quaestiones ad Thalassium, prooemium; CCG 7, 21, 75f.; PG 90, 248B.
34. In De Div. Nom., i; PG 4, 192C.
35. Ambigua; PG 91, 1244A.
36. Ibid.; 1240C-1241A.
37. Ibid.; 1220BC; see also Moscow Centuries on Knowledge 72 and 92 (ed. Epifanovich, 48, 53).
О АУТОРУ:
Ханс Урс фон Балтазар (12. август 1905 — 26. јун 1988) је био швајцарски теолог и римокатолички свештеник који се сматра једним од најважнијих римокатоличких теолога 20. века. Током свог живота, написао је 85 књига, преко 500 чланака и есеја и скоро 100 превода. Познат је по својој трилогији од 15 томова о лепоти (Слава Господња), доброти (Тео-Драма) и истини (Тео-Логика).
ИЗВОР: http://www.myriobiblos.gr/texts/english/balthasar_god_2.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 28.11.2022.
