Он силази на вруће тргове јужног града у којем је баш јучер на величанственој ломачи, у присућу краља, дворана, витезова, кардинала, и дивних дворских госпођа, спалио кардинал, велики инквизитор, одједном готово цијелу стотину херетика ad maiorem gloriam Dei (на већу славу Божју). Он се појавио тихо, непримјетно и – гле чуда – сви су га препознали… Народ плаче и љуби земљу по којој он хода. Дјеца бацају преда њ цвијеће, пјевају и кличу му: »Хосана!« »То је он, главом он«, понављају сви, »то је он, нитко други него он.« Он застаде у предворју севиљске катедрале, баш у тренутку кад уносе у цркву, уз дјечји плач, отворен бијели лијес: у њему почива седмогодишња дјевојчица, јединица одлична грађанина. Мртво дијете лежи на саму цвијећу. »Он ће ускрснути твоје дијете« – довикну из гомиле уплаканој матери… Она му падне нице пред ноге: »Ако си ти то, ускрсни онда моје дијете!« узвикује она пружајући према њему руке. Спровод застаје, лијес спуштају у предворју до његових ногу. Он гледа са сућути а уста његова тихо и снова изговорише: »’Талитха куми’ – и устаде дјевојчица«… У народу вика, јаук, и, гле, тог истог тренутка тргом испред цркве главом кардинал – велики инквизитор. О, није он у прекрасном кардиналском одијелу, у коме је блистао јучер пред народом када је палио противнике римске вјере, не, сада је само у својој старој грубој калуђерској мантији. Иза њега, на одређеном размаку, иду мрачни помоћници, и његове слуге и света стража. Он намргоди своје сиједе густе обрве, поглед његов сијева злокобним пламеном. И пружа свој прст и заповиједа стражи да га ухвате. И, гле, колика је моћ његова, колико је већ вичан, колико му је покоран и у страху послушан народ да се гомила без оклијевања размакла пред стражом, и ова, посред гробне тишине, која је настала нагло, полаже на њега руке и води га. Гомила је у трен ока, сва као један човјек, оборила пред инквизитором главе до земље, и он шутке благосливља народ и иде даље. Стража доводи сужња у тијесну и мрачну пресвођену тамницу у старој згради Светог суда, и ондје га затвори. Пролази дан, настаје мрачна, врела и »мртва севиљска ноћ«. Зрак »мириши ловором и лимуном«. Посред дубока мрака одједном се отварају жељезна тамничка врата, и у тамницу улази полагано, са свијећњаком у руци, главом стари инквизитор. Он је сам, врата се одмах за њим затварају. Он застаје на улазу и загледа се дуго, минуту или двије, у његово лице. Напокон прилази лагано, ставља свијећњак на стол и говори му: –Јеси ли то ти? Ти? – Али кад не доби одговора, надода брзо: – Не одговарај, шути. А и што би ти могао рећи? Ја и сувише добро знам шта ћеш рећи. Али ти немаш права да надодаш било што ономе што си раније рекао. Зашто си дошао да нам сметаш? Јер ти си дошао да нам сметаш, и сам то знаш. А знаш ли јеси ли то ти или тек прилика његова, али сутра ћу те осудити и спалити на ломачи као најгорег херетика и онај исти народ који је данас љубио твоје ноге појурит ће сутра и, на један мој миг, довлачити угљевље под твоју ломачу, знаш ли ти то?
Овдје је ријеч једино о томе што старац мора изнијети своје мишљење, што након пуних деведесет година износи своје мишљење и говори гласно оно о чему је пуних деведесет година шутио.
– А сужањ такођер шути? Гледа у њега и не говори ни ријечи?
– Па тако и мора бити чак у свим случајевима – насмија се Иван опет. – И старац примјећује да он нема права да ишта надода ономе што је већ прије речено. Ако хоћеш у томе и је најосновнија црта римског католицизма, бар по мом мишљењу: »Ти си«, каже, »све предао папи, и све је, дакле, сада у папе, и бит ће најбоље да ти никако и не долазиш да нам сметаш, бар засада… Све што ти поновно објавиш бит ће нападај на вјерску слободу људи, јер ћеш чинити чудеса, а њихова вјерска слобода била ти је милија од свега још онда, прије тисућу и по година. Ниси ли онда често овако говорио: ‘Хоћу вас учинити слободнима’. А ти си сад видио те ‘слободне’ људе«, надовеза одједанпут старац, замишљено се осмјехујући. – »Јест, ово нас је дјело скупо стајало – продужи он гледајући у њ озбиљно – али ми свршисмо, напокон, то дјело у твоје име. Ми смо се петнаест вјекова мучили с том слободом, али сада је то свршено, и то заувијек свршено. Ти не вјерујеш да је свршено заувијек? Ти гледаш смирено и чак нећеш ни да ме удостојиш својим негодовањем. Али знај да су сад, баш сад, ти људи увјерени више него икад да су потпуно слободни, а, међутим, они су нам сами донијели своју слободу и понизно је положили под наше ноге. То смо ми учинили, а јеси ли ти то желио, такву слободу?
Тебе су упозоравали – вели му он – а било је довољно опомене и савјета, али ти ниси слушао оне који су те упозоравали, него си одбацио једини пут који води до среће људске, али, на срећу, кад си одлазио, дјело си предао нама. Ти си обећао, ти си потврдио својом ријечи, ти си нам дао право да вежемо и развезујемо, и, дакако, не можеш ни помишљати да нам сад одузмеш то право. Зашто си дошао да нам сметаш?«
–А шта значи: било је довољно опомена и савјета?, запита Аљоша.
-А то је било и главно што је старац хтио да каже.
– »Страшан и мудар дух, дух самоуништења и непостојања – продужи старац – дух велики говорио је с тобом у пустињи, и нама је предано у књигама као да је он тебе ‘искушавао’. Је ли тако? И је ли се могло рећи ишта истинитије од онога што је он објавио теби у три питања и што си ти одбио, а што се у књигама назива ‘искушењима’? А, међутим, ако је на земљи икад дошло до правога громовитог чуда, онда се то десило тог дана, на дан тих трију искушења. Баш у појави тих трију питања и постало је чудо. Кад би се могло и помислити, једино због покушаја и примјера, да су та три питања страшног духа без трага нестала из књига, те да их треба обновити, поновно измислити и саставити, и због тога саставити све мудраце на земљи – владаоце, првосвећенике, учењаке, филозофе, пјеснике, и поставити им задатак: измислите, саставите три питања, али таква која би не само одговарала величини догађаја него би, још поврх тога, изражавала, у три ријечи, само у три људске реченице, сву будућу повијест свијета и човјечанства – мислиш да би сва премудрост на земљи, сабрана у једно, могла измислити било шта што би по снази и дубини било слично оним трима питањима које ти је онда заиста задао моћни и мудри дух у пустињи? Већ само по тим питањима, по чудесности њихове појаве, може се познати да ту није ријеч о свакидашњем човјековом уму, него о вјечном и апсолутном. Јер у та три питања као да бијаше збијена у једну цјелину и унапријед приказана сва потоња повијест човјечанства, те као да бијаху показана она три обрасца, у којима ће се усредоточити сва неријешена повијесна протусловља људске природе на цијелој земљи. Онда није могло то бити још тако јасно, јер је будућност била непозната, али сад, кад је протекло већ петнаест вјекова, видимо да је све у та три питања тако погођено и пророковано и да се тако испунило, да им се заиста не може ни било шта додати ни било шта одузети.«
»Закључи сам тко је имао право: ти или онај који те је онда питао? Сјети се првог питања; његов је смисао, иако не дослован: ти хоћеш да пођеш у свијет, и полазиш празних руку, обећавајући некакву слободу коју они у својој простоти и у урођеној непристојности не могу ни да схвате, које се боје и плаше – јер за човјека и за људско друштво није било никад ништа страшније од слободе! А видиш ли ово камење по овој голој и врелој пустињи? Претвори га у крух, и за тобом ће потрчати човјечанство као стадо, захвално и послушно, иако вјечно у страху да би им могао устегнути своју руку и ускратити свој крух. Али ти ниси хтио да лишиш човјека слободе, ти си одбацио приједлог, јер каква је то слобода, мислио си ти, ако је послушност купљена крухом? Ти си одговорио да човјек не живи само о круху, али, знаш ли ти да ће се управо због тога земаљског круха дићи дух земаљски, и кад се судари с тобом, да ће те побиједити, и све ће похрлити за њим и клицати: ‘Тко је раван овој звијери, она нам даде ватру с неба!’ Знаш ли да ће протећи вјекови, и човјечанство ће прогласити, на уста своје премудрости и науке, да нема злочина, па дакле да нема ни гријеха, него да постоје једино гладни. Нахрани их па онда захтијевај од њих врлине! ето што ће написати на заставу коју ће дићи против тебе и којом ће се разрушити твој храм.«
Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови, Знање, Загреб 1987, 275-280.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
prometej.ba
