И Чикаго има свога Војводу, али овај наш се не паше реденицима са мецима, већ са четкицама и бојама. Душан Делић у Америку је дошао пре безмало 30 година, на позив српске дијаспоре да од својих вансеријских византијских икона направи изложбу у хотелу “Хајат”…
И тако, заправо, почиње прича о Војводи из Чикага “The Duke of Chicago”, што ће постати Душаново уметничко име, по коме га знају широм САД.
Изложба је била и прошла а Душан је добио понуду за посао у једној америчке адвертајзинг компаније и одлучио да остане у Windy city и стави на проверу Богом дани таленат и знање које је стицао на Теолошком факултету у Београду и касније, на специјализацији иконографије коју је завршио у Грчкој. За почетак, морао је да поднесе папире за визу…
ДУША ПАНОНСКА: Душан Делић алиас The Duke Of Chicago
-У бившој Југи је тих дана проглашено ратно стање, а ја сам на разговор за визу понео једну икону Светог Саве. Кад сам ушао у канцеларију, официрка из имиграционог ме није ни констатовала – није могла да одвоји поглед од иконе. Прво није веровала да сам је икона мојих руку дело, све док јој нисам показао златопотпис. На крају разговора се прекрстила пред иконом иако је била католкиња и рекла да је то једна од најлепших ствари које је видела у животу. Мој је случај позитивно решен, добио сам мулти-визу, тако да могу да кажем да је мене икона практично довела и задржала у Америци, каже на почетку разговора за Serbian Times Душан Делић.
Даље је живот ишао својим, како то често бива кад су у питању тек пристигли емигранти, турбулентним током. Али овај рођени Бањалучанин одрастао у Чуругу (Бачка, Војводина, прим.аут) није се дао поколебати ни када су му у први мах рекли да иконописац нема шта да тражи у свету модерног дизајна и сликарству.
ОД ИКОНА ПОЧЕО, ИКОНАМА СЕ ВРАТИО: Свети Сава, свети Стефан Дечански и скица на којој је митрополит Амфилохије
–Прва лекција коју сам научио у Америци јесте да мораш да верујеш у себе да би успео. Да се не обазиреш на скептике и паметњаковиће који увек и све знају, већ да гледаш своја посла, радиш на себи и будеш упоран. Истина, човек мора да се прилагоди мало и на капиталистички систем, јер са комунистичким мозгом овде не можеш да успеш. И још једна ствар је ту важна – да схватиш да као имигрант мораш да будеш минимум дупло бољи од ових домаћих да би те приметили, истиче.
Следећи девизу “пуковник ил` покојник” он је дању радио, ноћу сликао, све док није добио прву прилику да свој посао ради – за плату. Кад су послодавци схватили да пред собом имају небрушени дијамант, послали су га на “брушење”, тј. школовање. Тако да је Душан прво завршио “Berlitz School”, једну од понајбољих школа за језике у САД.
-Чим сам прикупио две године искуства, аплицирао сам и на конто мог тада већ богатог портфолиа добио школарину у чувеној “Robert Morris” школи. Дању сам похађао часове, ноћу цртао, радио као арт директор у неколико фирми, јер се морало од нечега и живети.
ДУШАНОВ ДИЗАЈНЕРСКИ СТУДИО: Обратите пажњу на величину компјутера
Временом је напредовао, стизали су позиви све већих и познатијих компанија, али наш Војвода још није био до краја испуњен.
-Знао сам да могу више и једном сам, више у шали него у збиљи, док сам седео са пар колега у једном пабу, упитао: “Момци, која компанија најбоље плаћа у Чикагу?”. Јер, у Америци је такво правило – најбољи је увек онај посао који се највише плаћа. Рекли су ми да најбоље плаћају дизајнере који раде маркетиншку кампању за “Marlboro”, али да боље не покушавам, јер “немам шансе”. Ух, како сам волео када ми то кажу…Тад би из мене прокључао сав онај наш инат и пркос…
Истог дана се распитам, нађем адресу и следеће јутро јавим овима на послу да узимам слободан дан. Са неколико скица под мишком банем у канцеларију у центру Чикага, таман негде у доба ручка. Питају ме шта сам по вокацији, а ја кажем – иконописац. Они ме гледају испод ока, питају даље да ли се разумем у модерне технологије, да ли знам да дизајнирам на компјутеру. Ја се направим мало невешт и кажем: “Могу да пробам”. У то време су јапански компјутери “Shima Seiko” са дизајнерским софтвером “G Paint” вредели око милион долара. Ја погледам и видим да је столица за тим компјутером празна, испоставило се да је главна дизајнерка отишла на паузу. Питам јел могу да се послужим, а они ће: “Пази да нешто не поквариш!”. Седнем и насликам у програму нашег патријарха Павла. Тако да ми је менаџер компаније одмах понудио посао. Био је убеђен да сам лик патријарха измислио успут. После сам му једном показао фотографију и рекао: “То је он, живи српски светац”.
Урадио је касније Душан оних чувених “Marlboro” билборда са каубојима – не зна им се број. А онда су се времена променила и у Америци је на снагу ступио Закон по коме није више било дозвољено рекламирати цигарете. Било је време да крене даље…
ВРЕМЕ КАУБОЈА И ЦИГАРЕТА: Успомене на дане када је дизајнирао за највеће светске компаније
-Уследили су Mekdonalds, Kraft fuds, Sony, NDB…А онда су ме једног дана позвали и рекли да сам прекомандован на нови задатак, да ћу убудуће радити насловне стране једног од највећих магазина на свету – Плејбоја! Годинама сам радио насловнице и дуплерице магазина чувеног Хјуа Хефнера, сређивао физичке недостатке његових “зечица” око којих се некада баш ваљало помучити. Кад се само сетим шта сам маља “обријао”, целулита опеглао и груди затегао, ихааа (смех). Фотографије најбољих америчких и светских фотографа стизале су директно на мој мејл, а на мени је било да то средим тако да у новинама све изгледа перфектно. Да сија. Да проспем мало магије. Била су то лепа времена. Али посао, као и сваки посао, дође време када се човек засити, присећа се Делић.
ОТАЦ И СИН: Успомене на војничке дане у Србији
У једном тренутку његова уметничка душа је почела да пати, схватио је да је јурећи каријеру и новац- изгубио себе.
-То су они тренуци када заборавите ко сте и шта сте, где сте кренули и због чега све то радите. Одлучио сам да дам отказ у фирми, решен да се вратим својим коренима, сликарству, иконама. Некако баш у то доба, тражећи посао који би ми остављао више времена да се бавим самим собом и својим емоцијама, ушао сам у свет реал естате-а. Почео сам од уштеђевине да купујем некретнине, које су тада биле врло повољне. Реновирао сам старе зграде, продавао их и почео да зарађујем прилично фине своте, које су ми омогућиле да више не морам да радим за другога, по систему “понедељак-петак од 9-5″…
И МИ ЛАЛЕ ИМАМО ДУШУ: Дуке оф Цхицаго са колегом маријачијем
Посао са некретнинама је ишао добро, имао је довољно новца да може да ради оно што воли и у чему ужива. А онда је из њега испливао таленат који до тада просто није имао времена да ослушне, осети…
Из Душана је проговорила – музика.
-Музика је била моја тиха патња којој никада нисам имао довољно времена да посветим. С друге стране, музика ме је увек враћала у живот у тешким тренуцима које сам пролазио. А било их је доста. Изгледало је као да се враћам нечему што сам радио у претходним животима. Почео сам да певам, свирам, снимам. Као плод тога пре седам година настао је први албум са мојим ауторским песмама.
НОВАКА ОПЕВА И ЗА ЊЕГА НАВИЈА: Душан на УС Опену у Њујорку
-Са “Chicago Black Bulls Band”-ом снимио сам и “Химну Новака Ђоковића”, коју је на Youtube видело преко пола милиона људи. У време када су сви певали народњаке, ја сам певао евергрин песме јер то је оно што сам у души, романтик, лала, танана душа, каже популарни Duke, који је протеклих година постао веома познат као шоумен и забављач, који песмом и музиком лечи носталгију код балканских емиграната уздуж и попреко чикашког басена.
КОМПЛЕТАН УМЕТНИК: Слика, свира, снима и режира властите спотове
И то није све када је реч о свестраном Војводи…Он, наиме, лично режира и монтира све своје видео спотове. У међувремену је постао и члан Удружења музичара џез, забавне и рок музике Србије, снимио и други албум, дупли.
Енергија, неисцрпна. Као онај зека у реклами за батерије.
Кад га питамо да ли за нечим у животу жали, одмахује главом, као у оној песми – “и кад бих опет, ја исто бих све!” (“Доктор за рокенрол” – “Ватрени пољубац, прим.аут)”
–Живот се живи, грешке су његов саставни део, али све је то пут који човек мора да прође да би спознао себе и пронашао мир, каже за крај Душан Делић, Војвода од Чикага.
Текст: Антоније Ковечевић
serbiantimes.info
