Колико пута смо приметили да људи који се поприлично мало разумеју у неку област, или се пак никако не разумеју, буду најгласнији у својим „проповедима“ везаним баш за тему за коју не поседују потребна знања? То је надасве реторичко питање и дешава се стално. Просто, то је један свеприсутан феномен.
Зашто је то тако?
Чувени Алфред Адлер је у развоју своје индивидуално психолошке теорије дефинисао термине комплекса ниже и више вредности. Ти термини су се одомаћили у нашем језику, па ћемо мало, мало чути за неког да је „комплексаш“, да је инфериоран, или пак супериоран. У чему је уствари трик? Комплекс ниже вредности (даље у тексту инфериорност) и комплекс више вредности (даље у тексту супериорност), су два лица једног те истог новчића. Особе са комплексом ниже вредности имају порив да уз помоћ механизма надкомпензације надоместе сопствену инфериорност и врло често оду управо у супротно поље, поље супериорности. Ваља напоменути да особа у зависности од својих когнитивних (интелектуалних) способности и особина личности ће вештије или мање вешто да „одради“ овај процес. Када све то заједно спојимо, можемо закључити да је прелазак из комплекса инфериорности у комплекс супериорности путем механизма надкомпензације природан за све људе на овом свету, па ћемо имати на пример особу која ће свој комплекс ниже вредности надкомпензовати у откривање универзалног лека против канцера, па ћемо сви бити срећни и славити га. Управо, разна открића и многа врхунска дела су настала управо на овом процесу. Живела надкомпензација. Но, проблем настаје када особа са не баш најадекватнијим когнитивним способностима прибегава овим механизмима. Онда долазимо до старе српске пословице, „празно буде јаче звечи“. Стручно можемо да кажемо, да је то једна неуспела надкомпензација.
Зашто је то штетно и зашто нам уопште смета?
За почетак, врло је незгодна ситуација за једно друштво, ако то нису спорадични случајеви, већ нешто што доминира. Такође је још незгодније ако је неко друштво пријемчиво баш за овакве механизме, односно, ако их негује и ако постоје канали у медијима који гурају овакве људе у први план. Тада имамо осећај, да бурићи баш звече.
То може бити поприлично опасно по једно друштво, јер учесталост звечења празних бурића може довести људе у опасну заблуду, некада и опасну по живот. Такође, чини да се људи који су професионалци у некој области повлаче јер имају утисак да нема ко, а ни како да их чује.
Како да знамо да ли имамо посла са празним бурићима или са људима који стварно имају знања?
Па баш по јачини звечења. Људи који у некој области имају пуно знања и који су утрошили некада и деценије да би стекли та знања су умерени када их износе. Не расипају се њима, резервисани су и одмерени.
Некада су тиши у ствари најмеродавнији. Ово је важно напоменути у друштву и земљи као нашој, где већ деценијама најгласнија, најагресивнија, најпразнија бурад су у пуном фокусу и замаху.
Филип Ђорђевић
