Као искра светли та икона
унутра мркли мрак
свеће накострешене плачу
па размичу усне осликаних
Да ли се смеју или су тужни?
отисци усана почивају на стаклу
испод њега живот
казује се сликом
Гледају сви они одозго
тебе
лица усмерена
а ти си љут на њих
Све се види кроз тебе
и млади бор ког
савија ветар који запахњује
северном страном
Ноћ коју погледом кроз прозор крадеш
десила се јуче
а ти си сутра ушао кроз врата
напољу је обзор
Салило се у једну тачку
и ток времена и опсег простора
у садашњости тренутка
изнад ког се надвило вечито постојање
Па и време изгуби ток
и саломи се опсег простору
и све стаде, као да се никад није кретало
па се постојање измери некретањем
А ти сам, поглед те удара у потиљак
пред олтаром стојиш
а изнад тебе
прелиле се пурпурасте боје
И тад, ту, чујеш погледом
и гледаш слухом
све те заварало
чему си веровао
Одједном, мораш пркосити њој
која талачки стеже
сећање у теби
и дави
кад отвориш ова врата
свануће данас, а искра
наставити да светли у тами
