U selu Evensk žive medvedi, meštani uprežu konje, a za praznike lokalno stanovništvo oblači narodnu nošnju od jelenske kože. U kakvim uslovima se vrše pravoslavna bogosluženja u hramu na krajnjem severo-zapadu zemlje, i čime se nadoknađuje odsustvo dobara civilizacije 

“U prvo vreme bilo je neobično videti terenski automobil na guseničnu vuču — podsećalo je na ratne filmove. Istina, ovde su više rasprostranjeni različiti terenci UAZ i motocikli marke “Ural”. A najesktravagantnija je svakako “pseća zaprega” — govori nam sveštenik Vladimir Zimonov, nastojatelj hrama prepodobnog Serafima Sarovskog u selu Evensk, u Magadanskoj oblasti.

Dva do četiri psa, posebne sanke — polarne saonice, gonič — na prvi pogled sve to deluje kao egzotika za turiste. Ali za čoveka koji živi ovde, to nije zabava, već funkconalno rešenje mnogih problema u vezi sa transportom tereta različite vrste. “Od toga, koliko je dobro usklađen odnos čoveka i životinja, zavisi uspeh u izvršavanju određenog zadatka, — objašnjava otac Vladimir.

Na jednog stanovnika severoevanskog okruga, ide skoro 40 kvadratnih kilometara. Nije kao u Podmoskovju , gde se učio otac Vladimir. Otac Vladimir je završio Nikolo-Ugrešku seminariju, magistrirao je, i pre dve godine je, zahvaljujući programu raspodele diplomaca bogoslova, došao na jednu od naudaljenijih parohija u zemlji, u Šelehovom zalivu, u Ohotskom moru. Ovde po selu šetaju medvedi, i sneg se može videti čak i leti.

“ Skoro odmah nakon dolaska u Evansk, osmatrajući hramovne prostorije, pažnju mi je privukao čudan starac u šubari, zimskoj kapi lokalnih naroda, i kožnoj obući. Zapričali smo se”, — priseća se nastojatelj Serafimovskog hrama.

Starac je govorio isključivo na evenskom i loše je razumevao ruski. Ali, bilo mu je drago da vidi sveštenika. Kao najstariji parohijan, u hram je dolazio do poslednjeg dana svog života.

„Kada se on upokojio, služio sam u njegovom domu opelo, nakon čega sam bio svedok neobičnog pogrebnog obreda. Starca su, pre polaganja u grob, presvukli u nacionalnu odeću od jelenske kože, sa bisernim ukrasima“, — nastavlja otac Vladimir.

Sveštenik iz Moskve se posebno seća putovanja u selo Gižigu. Osamdeset kilometara po bespuću tundre.

Naselje su, sredinom 18.veka, osnovali kozaci, tokom osvajanja ovog kraja. Do revolucije ovde su se nalazili hram i škola. U Gižigi su propovedali poznati ruski misionari: svetitelj Inokentije (Venijaminov), i budući mitropolit Nestor (Anisimov). Oni su odigrali važnu ulogu u prosvećivanju lokalnog stanovništva. Uz propovedanje Jevanđelja, otvarali su škole, učili pravopisu i gramatici evene, korjake, čukče.

U putopisima svetitelja Inokentija, sačuvana su svedočanstva o gižinskom hramu, o njegovim sveštenoslužiteljima. Sačuvani su i zapisi o parohijanima i potrebama parohija. Drveni hram je sagrađen 1826.godine. „U crkvu su ulagali isključivo tungusci i trgovci, a ostalo stanovništvo, i naročito kozaci koji su bili na službi, takoreći nisu ništa ulagali“. Zdanje crkve je „čvrsto i stabilno“, sa platnenim ikonostasom i ikonama „dobro živopisanim“. Pri hramu su služila dva sveštenika i četiri crkvenjaka. U tom trenutku, gižiginska parohija je imala 1744 duše – evene, korjake, čučke i ruse.

„Ova zima je bila rekordno snežna, sa puno mećava.Jednom prilikom, u snežnoj oluji, malo pre službe pozvala me je parohijanka i upitala, da li će danas biti otvoren hram. Odgovorio sam da se služba ne otkazuje zbog vremenskih neprilika“, — priseća se otac Vladimir.

Ipak, otac je toliko jaku mećavu tada prvi put video u životu, i jedva da je mogao da dođe do crkve. „Mada nema mnogo da se pešači, nekoliko puta mi je izmicao put – vetar i sneg su udarali u lice, bilo je nemoguće gledati napred“, — nastavlja sveštenik.

Na službu tog dana je, osim njega, dožlo još nekoliko parohijanki, koje su pevale u crkvenom horu. „One su prešle mnogo veći put od mene. Znale su da, bez njihove pomoći, služba ne može da se obavi. Za njih je to bio istinski podvig!“ — podvlači otac.

Sledećeg dana, jedan parohijan se pravdao: veli, nije mogao da dođe zbog nevremena. „Često se dešava da ono što zdrav muškarac ne može da izdrži, izdrže slabe žene. Verovatno da su ovakve parohijanke spasavale Crkvu od potpunog uništenja tokom ateističkog gonjenja“, — rasuđuje otac Vladimir.

„Od kuće do hrama ima pet minuta, a od kuće do aerodroma – tri minuta. Kroz prozor se vidi kako avioni i helikopteri poleću i sleću. Od kuće do obale mora ima sedam minuta“, — objašnjava nam geografiju mesta, upravnik Tatjana Semenjuk, koja već dvadeset godina posećuje Serafimovski hram.

Ovde je svaki parohijan nezamenljiv. Svako se trudi da priloži svoju leptu za zajedničku stvar. Neko peva, neko čita tokom bogosluženja, neko ostaje da počisti nakon službe, neko uređuje i ukrašava hram, i teritorije hrama.

„Skoro tri godine smo bili bez nastojatelja. Tada smo služili samo svetovno (saborno čitanje molitvi, i Svetog pisma, bez Liturgije. — Prim.red.). Retko, na nedelju, dve dana, slali su sveštenika iz Magadana. Sećam se, da smo više od godinu dana bili sasvim sami. Šta je iznenađujuće: nije bilo ni ispovesti, ni pričešća, ali osećaš da je Gospod pored, — priseća se ona.“

Danas parohije imaju jedan nasušni problem. Jedan, ali ozbiljan – nema dobrog dirigenta. I pojci- samoučenjaci, maštaju da se pojavi dobrovoljac – neko ko bi došao na nekoliko meseci da ih nauči.

U selu, svi znaju jedni druge. „Ako ideš u hram, ti si predmet proučavanja moralnih osobina. Po tebi često sude o celoj parohiji, i celoj Crkvi. To obavezuje. Probaj da objasniš da je Crkva bolnica i da je baš grešnicima potrebna. Da samo zahvaljujući njoj, oni počinju da, sve više i više, sagledavaju svoje grehe“, — govori Tatjana.

Prema tradiciji, u julu parohijani Serafimovskog hrama organizuju litiju u čast ikone Majke Božije „Prizri na smirenje“. Putanja litije je od spomen-krsta do sela – oko četrdeset kilometara – dolaze i deca, i osamdesetogodišnje starice.

„Mnogo šta ima ovaj grad. A mnogo šta, što ovde nedostaje gradskom žitelju, može se obilno nadomestiti uzvišenošću ljudskih odnosa i lepotom prirode“, — uvereno završava nastojatelj Serafimovskog hrama, u selu Evensk.

Natalija Fjodotova
Sa ruskog Iva Bendelja

RIA Novosti

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime