Са благословом Његовог Преосвештентсва Епископа сремског г. Василија, у суботу друге недеље великог и Часног поста на празник Преподобног Алексија Човјека Божијег, 30. марта 2024. године, у организацији СПЦО Вогањ код Руме у храму Преноса моштију Светог Николаја Мирликијскох Чудотворца, одиграна је монодрама „Христе, мој животу“, ауторке Јелене Срећков, глумице и уреднице монодраме.
Монодрама „Христе мој животу“ рађена је са благословом блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, по исповедним писмима новопросијавше светитељке наших дана „најчудесније српкиње двадесетог вијека“, Преподобне Стефаниде Скадарске Дечанке и Битољске. Ова исповедна писма Преподобне Стефаниде Ђурђевић, свом духовном оцу, Епископу скадарском Виктору Михаиловићу, пронашао је својевремено тадашњи теолог Ристо Радовић у манастиру Високи Дечани 1963. године која су касније преточена у књигу и издата у издању манастира Ћелија Пиперска.
Сабраном вјерном народу и публици ова изузетна духовна монодрама, приказана је после одслужене вечерње службе у храму Светог Николаја, коју је служио мјесни парох презвитер Илија? Организатор приказивања монодраме заједно са свештенством храма био је г. Драган Драгић.
Вјерни храма Светог Николаја су уживали у сценама оригиналне монодраме у извођењу глумице Јелене Срећков, надахњивајући се духовним поукама новојављене Преподобне Стефаниде Скадарске у овим данима Великог и Часног поста. На крају ове духовне вечери свештеник Илија је захвалио глумици Јелени Срећков, ауторки монодраме, која је увеличала духовне сусрете у данима Великог и Часног поста у храму Светог Николаја у јуначком мјесту Вогањ крај Руме.
После одигране монодраме свештенство храма Светог Николаја је за све присутне приредило послужење.
Благослов Преподобне Стефаниде окупио је вјерне овог храма и њена душекорисна ријеч, проткана кроз монодраму „Христе, мој животу“ била је од духовне користи свима који су је одгледали.

1 KOMENTAR

  1. Дозволите ми да изнесем пред вас своју сумњу а ви одобрите коментар ако мислите има смисла. Што се мене тиче можда је и биље да се не објављује, али желим да изнесем мисао. Смеју ли се драме играти у храмовима? Свети Оци су колико знам имали негативан однос према глуми или театру или и једном и другом и то не због неких специфичности такве уметности у неким временима него уопште да су били проти исте. Можда одређена драма може бити корисна за многе и можда је нека више корисна него штетна, ако је нужно за неког штетна, и генерално корисна али храмиву су за богослужења и питам се колико има основа да се драме одржавају у њима.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име