Серафими—представници анђеоског реда – управника, тумаче се као анђели светлости, љубави и огња, који пламтећи исијавају љубав Божију. Према истом извору, они  непрестаном песмом окружују трон Божији, славећи Господа. Поменути су већ у Књизи пророка Исаије. У визији славе Господње, изнад Господа на престолу „стајаху више њега“ серафими (Ис 6,2). Сваки је имао по шест крила: два су заклањала лице, два ноге, а два су користили за летење. Серафими су један другом говорили „свет, свет је Господ над војскама: пуна је сва земља славе његове“ (Ис 6,2,3).

У источнохришћанској уметности престављени су са шест крила и много очију на њима – једним паром крила покривају лице, другим ноге, последњим паром када не лете – покривају тело (по Симеону Солунском, својим крилима симболично означавају крст Христов). Понекад се приказују у донекле измењеном облику: три крила су им уздигнута, а три спуштена, као што могу носити рипиде или флабелум-рипиде, на којима су исписане почетне речи Трисагиона (свет, свет, свет“). У одређеним случајевима, као и други анђели управници могу бити црвене боје, боје огња. У новије доба, под утицајем западноеверопске иконографије, неретко су приказивани с горућим срцима у рукама, симболима љубави Божије.

Херувими – према хришћанском учењу о анђелима и анђелској хијерархији, припадници анђелског реда – управника. Поред непрестаног слављења Бога, имају задужење да изливају премудрост, разумевање и да просвећују. Сматрају се посебно блиским Богу. Према Књизи пророка Језекиља, чувари су Раја и знак Божије присутности, а на основу псалама Господ седи на херувимима (18, 10; 99;1), што је непосредно утицало на представе у којима је Христос приказиван како седи на њима.

У источнохришћанској уметности традиционално се представљају у виду шестокрилних бића, попут серафима, од којих се разликују по томе што су им приказане ноге, а када су и са „рукама човечјим под крилима“, извор за сликање је заснован на визији старозаветног пророка Језекиља (10,21), на основу чијег је описа и једно од лица тераморфа „херувимско“ (…) Као огњени стражари, обично су приказивани с пламеним мачем пред вратима земаљског Раја, Едена, чувајући пут ка дрвету живота.

Зоран М. Јовановић – Кроз двери ка светлости, Лексикон литургике, симболике, иконографије и градитељства православне цркве

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име