Митрополит Калистос Вер је јавно поделио причу о свом обраћењу (или барем о његовој иницијацији у Православље) док је једног поподнева случајно наишао у руску православну цркву и затекао вечерњу службу у току.
Његов извештај није садржао детаљну анализу онога што је видео. Уместо тога, то је била прича о срцу – срцу које се на дубок начин суочава са Светим.
То је врста сусрета која може да вам промени живот.
* Причу о иницијацији митрополита Калиста можете прочитати на нашем сајту пратећи везу – https://www.cudo.rs/%d0%be%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b2%d0%be-%d0%bd%d0%b5%d0%b1%d0%b5%d1%81%d0%ba%d0%be-%d0%b8-%d0%b7%d0%b5%d0%bc%d1%99%d0%b0-%d0%b6%d0%b8%d0%b2%d0%b8%d1%85-%d0%ba%d0%b0%d0%b4-%d1%98%d0%b5-%d0%b5%d0%bd/
Размишљао сам о његовој причи прошле недеље након вести о његовој смрти (вечно му сећање). Имао сам много прилика да будем са њим током година, укључујући десетодневно ходочашће под његовим вођством у Свету земљу 2008. године.
Та његова прича је, на много начина, имала више тежине за мене него сва многа предавања која сам чуо од њега. Она је, на веома важан начин, у самом срцу наше вере.
Ући у зграду и наћи се уроњен у присуство Божје је прича коју вреди причати изнова и изнова…
И ту није ствар у приказу убедљивим речима или утицају емоционалног таласа одушевљене гомиле. Верујем да је Бог „свуда присутан и све испуњава“, али, из разних важних разлога, ми често изгледамо потпуно непропусни за то присуство.
Не сматрам да је ово грешка саме творевине – већ је грешка у нама самима. Ти тренуци у мом сопственом животу, када сам превазишао привидну непрозирност створеног и сусрео се са Богом, су благо.
Посебно их вреднујем јер изгледа као да су ме затекли у најбољем тренутку, било на месту где сам био кадар да видимм на здрав начин, или, још чешће, зато што је сусрет створио у мени здравље које ми је недостајало само неколико тренутака пре њега.
Када будем искрен и размислим о овим искуствима, могу да видим да она нису увек била у православном контексту.
Прва „литургија“ коју сам икада видео (и осетио присуство Бога) била је стандардна англиканска (стари молитвеник) у згради готичке цркве из 19. века, заједно са величанственим витражима, финим оргуљама и хором. Истини за вољу, то је био један од мојих првих сусрета са лепотом. Моје рурално баптистичко порекло било је потпуно лишено уметности и лепоте било које врсте – у шали то називам својим „беж периодом“.
Друга искуства, генерално, долазила су само повремено. У родном граду моје супруге постојала је римокатоличка црква у коју сам, када сам долазио, одлазио и молио се. Била је то врло традиционална Црква која је једноставно позивала на молитву.
У једном веома интересантном случају, имао сам дубоки сусрет у свом првом приватном сусрету са оцем Захаријом из Есекса.
Постојала је величанственост која га је окруживала (немам другу реч за то) и, прилично упадљиво, изгледала је потпуно фокусирана на мене као личност.
Никада нисам доживео ништа слично. Ако игде, мислим да сам имао тако чудесне сусрете у сновима.
Не често.
Али када су се догађали, пробудио бих се смирен, у стању дубоког страхопоштовања и желећи да сан траје много дуже.
Сећам се да када је Јаков сањао мердевине које се протежу до Неба на којима су анђели ишли горе-доле, он се пробудио и рекао: „Како је ово место сјајно! То није ништа друго до ли дом Божији!” (Пост. 28:17)
То је невероватно немодеран одговор.
Претпоставили бисмо, наравно, да је сан био само догађај у нашем мозгу и питали се шта смо јели претходне ноћи.
Јаков је повезао сан са местом где је спавао. Православни коментатор би рекао да је Лествица на коју је наишао била Богородица, жена која је постала „Дом Божији“, она која се протезала од земље до неба док се Христос оваплотио у њеној утроби. Анђели су се уздизали и спуштали на такво место. Редовно мислим да ме то унутрашње место сусрета привуче најчешће кроз интеракцију са Богородицом.
Пронаћи врата до срца није лака ствар.
Приче о таквим сусретима (као у животу Митрополита Калиста и многих других) су у најмању руку изненађења за оно што нам говоре о нашем сопственом срцу.
Много пута сам размишљао о улози Пресвете Богородице у прилазу мом срцу.
Имам размишљања и претпостафвке зашто ми је она толико важна на том нивоу. Али таква објашњења препуштам Богу.
Оно што знам је да треба обратити пажњу на ове тренутке у нашим животима. Нису нам дати да бисмо створили фетиш од њих. Заиста, најчешће се оно што се десило једном неће поновити или се никада неће поновити двапут на исти начин.
Разлог је, наравно, тај што је то откровење срца, а не откриће технике.
Ове недеље, док настављам да се сећам Митрополита Калиста мислићу о њему као о 18-годишњем тинејџеру који је једног поподнева 1952. свратио у замрачену цркву.
Тамо је пронашао врата свог срца.
Оно што је у његовом животу постало заиста благословено била је његова способност да шапне другима нешто о том сусрету.
Његове књиге, његова предавања и још много тога сугерисали су да постоји такво место срца и да постоје врата која се могу наћи. Посебно је помогао хиљадама да схвате да је Православље нераскидиво везано за то место.
Православље нас у својим најдубљим и најаутентичнијим тренуцима позива у то тајно место Свевишњега.
О мрачно и страшно чудо!
Отац Стивен Фримен
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2022/08/26/into-the-heart/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 31.08.2022.
