Знате ли где осећамо збуњеност? У уму! Све се збива у нашим мислима! Наше мисли су кадре да нас доведу до стања избезумљености. Због њих ноћу не можемо да заспимо. Наше мисли нас приморавају да мислимо да нам никада ништа неће поћи од руке, да ћемо свакако доживети неуспех шта год да будемо покушали, да смо, овако или онако, осуђени на животну пропаст од почетка… А то једноставно није тачно! То је измишљотина нашег огреховљеног и непокајаног ума или пак демонско нашаптавање које има за циљ да нас духовно збуни и баци у очајање.
Помисли се гнезде у нашем уму. Није проблем у души, она на себи носи Божански печат и она је у својој дубини мирна. Ум је тај који прави проблеме! Оно што тражимо у Цркви јесте да осетимо лепоту своје душе и да остваримо своју најдубљу чежњу, да одбацимо све оно што нам наш ум сервира о животу – да је живот пун разочарања, неуспеха, тескобе, туге: „Нећу успети у животу и све ће се завршити потпуном пропашћу!“ Све је то резултат дејствовања наших негативних помисли!
Мене су током досадашњег живота много намучили разни страхови, стрепње, немири, помисли, бриге у погледу будућности, садашњости, свега живог, иако ми се ништа страшно никад није ни догодило. Све се то збивало у моме уму, а у стварности ничега тога није било! Оно што нас највише растрзава јесте наш ум, а не сама стварност. Стварност често бива непријатна, али је наш ум чини за нас још непријатнијом. Зато, променимо своје мисли и тиме свој однос према стварности, и све у нашем животу ће кренути набоље.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
