У ТОМ ПРВОМ ИЗБЕГЛИЧKОМ таласу, истина малобројна група руских избеглица, стигла је у Београд већ у јесен 1918. године. Почетком наредне године стигле су нове избеглице, а онда је крајем 1919. и почетком 1920. стигао и њихов први већи талас, због чега је влада Kраљевине СХС донела одлуку о пријему 8.000 људи избеглих из Русије.

Децембра 1920. пристигао је до тада највећи талас у коме је било више од 20.000 људи. А затим, средином наредне године, стигло још око 20.000 избеглих руских царских војника и цивила, смештених у преко 60 бродова који су упловило у Боку Kоторску, а неки су отишли пут Дубровника. Овом флотом, под француском заставом, командовао је Врангел.

У српској историографији деценијама је било отворено питање укупног броја белоемиграната који су из Русије пристигли у Kраљевину СХС и у њој наставили да живе. Може се рећи да је, прецизно реконструишући све таласе досељавања руских емиграната на југословенско тло, прве уверљиве резултате у истраживању овог проблема изнео Мирослав Јовановић 1996. године у књизи „Досељавање руских избеглица у Kраљевину СХС 1919-1924“. Упоређујући резултате истраживања, изворне статистике и примарну документацију, Јовановић је закључио да је „до половине 1923. године укупан број руских избеглица у Kраљевини био око 40.000″.

После тог времена, открива Јовановић, овај број почео је константно да опада, да би се почетком тридесетих година процес одсељавања, накратко, зауставио и укупно стабилизовао на око 30.000. Но у другој половини тридесетих година одсељавања су се наставила, а и смртност унутар руске избегличке колоније је почела битније да утиче на укупни број. Пред рат, у Kраљевини Југославији живело је око 25.000 Руса“, констатује Мирослав Јовановић.

Десет година доцније, Момчило Павловић и Тома Миленковић су изнели прецизније податке у предговору двотомне књиге „Белоемиграција у Југославији 1918-1941“ која је, нажалост, штампана у само 300 примерака. Реч је истоименом документу, означеном са „поверљиво“, сачињеном у Удби Југославије 1955. године, чији обим прелази 1.200 страница текста. У стварању тог документа очигледно су учествовали, сведочећи и пишући га, управо предратни руски емигранти, они који су после 1945. године наставили да живе у Југославији.

На основу овог и других документа, укључујући британске извештаје и процене мисије задужене за интересе руске емиграције, може да се реконструише број припадника ове заједнице на јужнословенском простору: 1921: 42.000, 1924: 40.000, 1928: 35.000, 1934: 27.500 и 1937: 27.000.

У овој избегличкој маси, чак 75 одсто (три четвртине), чинили су цивили, а преостали су припадали затвореној војној емиграцији, посебној групацији која је имала нарочити статус и била под командом барона Врангела. На територији Kраљевине СХС било је више од 300 руских колонија, али их је највише, безмало две трећине, било у Србији, укључујући Војводину. На то је утицала чињеница да су им више одговарали они делови земље у којима су православни били у већини.

Већ у јулу 1920. године, краљевска влада је основала Државну комисију за помоћ Русима (Српско-руска државна комисија), чијим радом је руководио Љуба Јовановић, тада председник Народне скупштине. Од 1925. до 1941. године, на челу комисије био је академик Александар Белић. Секретар комисије увек је био из редова руских избеглица. Ово тело је, од године до године, имало на располагању различите суме буџетског новца, од три до шест милиона динара, а после 1925. око три и по милиона.

У ту суму су улазила и средства помоћи коју су обезбеђивале Француска и Велика Британија. О тешкоћама које су пратиле ту помоћ са стране, сведочи детаљ да је француска влада вршила снажан притисак на Београд да се руске избеглице са Kрима пребаце у Kраљевину СХС, што је било праћено обећањем да ће бити обезбеђен новац за њихово издржавање из француске касе. Ово обећање француска влада није испунила, тако да је доставила Београду новац који је покривао само два месеца за издржавање руских избеглица.

 

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име