Идући у келију оца Гаврила требало је прво да прођеш кроз једно узано и мрачно предворје. Идући даље осећао би да се налазиш у рају. Али пре но што уђеш у његову келију требало је да изговориш молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне“. И ако би о. Гаврило одговорио „Амин“ тек онда би могао да уђеш унутра.

-Света Нина да нас благослови, Богородица да нас освешта! -Рекао би потом с љубављу.

Кад би неко по први пут долазио у посету старцу, он би га овако дочекао: -Види који ближњи нам је дошао! Дођи, човече наш! – Па би му одмах показао где да седне.

Једном када смо нас неколико његове духовне деце ушли у келију, поздравили смо га:

-Здраво да сте оче Гаврило. Како сте?

-Здраво реците Горбачову. Христос је донео мир у свет. Како сам? Кад бих рекао добро, лагао бих. Кад бих рекао да нисам добро, то би било незахвално према Господу, била би жалба. Али запамтите да треба да пожелимо „мир вам“, то је прави јеванђелски поздрав.

Онај ко никад није био код о.Гаврила тешко може да замисли његов чудотворни благослов. Да би дао свој благослов, старац се на особит начин припремао. Прво би опрао руке, затим би се попрскао освештаном водом, уредио своју браду и скуфију, а онда би озарена лица позивао сваког посебно. Све је видео и приметио. Нико и ништа не би промакло његовој пажњи. У келији је увек имао хлеба и соли за посетиоце и то није било случајно: према грузијском изразу „пур-марили“ (хлеб-со); хлеб символише љубав, а со живот вечни.

Поред оца Гаврила нико се није осећао сувишним или безначајним. Сви су осећали да имају место у његовом срцу. Марина Канкава прича: “ Старцу сам увек одлазила са једном пријатељицом. Плашила сам се да ме не би препознао када бих отишла сама. Али, једног дана сам напокон отишла сама. Пред вратима келије сам рекла молитву, али нисам добила одговор. Онда сам села у манастирско двориште. Чекала сам га дуго времена. Погледала сам онда на сат и помислила да ако ми не да неки знак за десет минута нећу више моћи да се приближим његовој келији. Тачно десет минута касније, зачула сам буку на вратима. Устала сам – скочила, тачније речено – и с поштовањем сам му пришла и поздравила га:

– Мир вам оче Гаврило.

Погледа ме и зачуђено ме упита:

– А ко сте ви?

Од нелагодности нисам знала куда да трчим да се сакријем. Али нисам била у стању ни корак да направим. Стајала сам тако неко време уплашена. Изненада се окрену према мени и рече ми:

– Како си Марина?

Запрепастила сам се. Он се на крају крајева сећао чак и мог имена. Позвао ме у келију и причао ми. Онда ми је дао једну књигу и замолио да му читам житија светих отаца, а он је сео и почео да ради свој омиљени посао: да поправља иконе. Имао је само једну лампу мутне светлости. Било ми је тешко да видим да читам. Одједном се осветли цела келија. Инстинктивно погледах у лампу. Она је још увек била мутна. Погледах у о.Гаврила. Он је сав био у светлости.

Када је приметио да сам схватила шта се дешава, само климну главом.

– Ја светлим више него фар! – Рече смешећи се и настави свој посао“.

Књига: Живот и подвизи Светог Гаврила Грузијског

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име