Руска православна црква сваке године 19. децембра, на дан сећања на Светог Николаја Чудотворца, одржава добротворну акцију „Дан милосрђа и састрадања за све који су у оковима и тамницама“. Један од бивших затвореника прича о чуду које му се догодило иза решетака.
Максим, провео 18 година у затвору:
У затвор ме је довео злочиначки, грешни начин живота. Деведесете су биле у дворишту, био је хаос у мојој души, било је веза са некаквим криминалним компанијама… Моја породица је била совјетска, а не религиозна, иако су се за Ускрс фарбала јаја и чак сам са шест година крштен. . Истина, никад више нисам био у цркви. И нисам имао никакав „лични састанак са Богом“. А у затвору, када је дошло покајање, нисам знао како да ублажим своје стање: душа је моја плакала и није се могла утешити, јер још нисам познавао Господа. Дао сам све од себе да неким радом отупим овај бол, али није много помогло.
Једном сам седео у ћелији, схрван затворским животом. Осећао сам се као да сам у ћорсокаку. И из овог понора очајања, последњим снагама, зазвах Бога. Био је то крик душе. И одједном осетим да је Господ близу, Он чује! И као да ми је камен камен пао са рамена. И тако сам хтео да Му се некако захвалим, јер ме је буквално извукао из пакла! Али нисам знао како.
Почео сам да читам Свето писмо. Посебно ме је дирнула прича о разбојнику који се покајао на крсту. Нисам разумео како Бог може не само да опрости разбојнику, него и да му прво отвори врата Раја?!
Духовна глад у мени је све расла. Почео сам да идем у затворску капелу – наш свештеник ју је тада освештао у част Светог Николаја Чудотворца. Тамо је висила икона – Спаситеља Нерукотвореног, а када сам се молио, лице Христово као да је оживело. Осетио сам: сада је Он овде са мном. У тим тренуцима ме је обузела таква љубав, која се ни са чим не може упоредити…
И тада сам први пут ушао у наш затворски храм – раније, због лошег понашања, нисам смео да идем тамо. Тај дан памтим као чудо: тамо сам срео свог будућег исповедника, оца Ђорђа, исповедио се и причестио први пут.
Отац ме је благословио да чтецирам. Изашао је из олтара за време службе, извео ме, покрио епитрахиљем и благословио ме да будем чтец у храму. Чак сам имао и сузе. Схватио сам да је воља Божија да се посветим служењу Њему.
Наравно, искушења нису нестала. Осим тога, затворска управа ме и даље није увек пуштала у храм – сви нису могли да верују да сам се заиста променио. Али и сам сам сигурно знао: сусрет са Богом ме је окренуо за 180 степени. И они који су били у близини су то видели и покушали да схвате шта ми се догодило. Чак су се заинтересовали за религију – неки из радозналости, други искрено. Неки су долазили у храм и одрекли се прошлости пред мојим очима…
Било је то невероватно време! Осећао сам се као беба, коју Господ буквално носи на рукама: даје ми и сузе нежности, и молитве, и снаге да му служим и у таквом окружењу. И тако сам хтео да приђем свима и кажем да га Бог воли, да је милостив!
Постепено, све моје тежње су се усредсредиле на једно: како да очистим своје срце, како да спасем своју душу? Читао сам Јеванђеље, трудио се да слушам сваку реч, покушавао да схватим ко ће ући у Царство Божије. И све више сам постајао свестан колико сам слаб, и више нисам знао шта друго да тражим, осим спаса. Оно што је мени било вредно у прошлом животу – новац, моћ – све је сада изгледало као сујета. Буквално сам на себи осетио шта то значи: Тражите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се додати (Матеј 6:33 ). И заиста – у прилогу! Мада, наравно, непријатељ људске расе не спава, а ви се стално спотичете. Али сваки пут мораш устати и отићи, али ако не можеш, пузи за Богом! Јер ако сутра Господ позове к себи, са чиме ћу доћи?.. То ме је заиста забринуло.
Када сам изашао из затвора, имао сам два пута: стари и нови. Нећу да лажем – злочин је обећавао леп живот, а ипак сам пуштен буквално као просјак. Стога сам, далеко од греха, одмах отишао своме духовнику. Баћушка је благословио да му помажем у олтару. Била је светла васкршња недеља и био сам захвалан Богу на овој прилици. И за то што је било оних који нису дали да останем без паре на улици.
Од прилике годину дана сам живео и служио у својој цркви, у граду Ужуру: мало по мало навикао сам се на живот у слободи – прво сам ложио пећ у цркви, па пекао просфору… А онда сам упознао своју будућу жену. Венчали смо се и сада полако постајемо црквени.
Радим у нашој болници и идем у затворе истим изгубљеним људима као што сам некада био: да однесем пакет. И слава Богу, Који нам отвара све путеве служења ближњима! У томе сам пронашао нови, прави смисао живота.
Максимову причу снимила је Сабина Кухарчук
Превела редакција Чудо
Фома.ру
