Драги Игумане прочитах један критички текст о манастиру који не бих да помињем. Ја написах овај текст и шаљем га Вама:
Манастир Тумане – тихи глас неба у долини душе
У недрима источне Србије, где се планине сагињу да се умију у бистру Туманску реку, стоји једно од највољенијих и најпосећенијих светилишта нашег народа – манастир Тумане. То није само место од камена и молитве – то је дах неба, путоказ изгубљеним, уточиште болнима и извор наде онима који посрну под тежином живота.
Предање рођено из покајања
Легенда каже да је витез Милош Обилић, ловећи у овим шумама, несрећно ранио светог пустињака Зосима. Док је умирао, пустињак је тихо прошаптао: „Ту мани…“ – пусти ме овде. У тим речима српски витез је чуо више од опроштаја – чуо је позив на покајање. На месту где је пустињак отишао Господу, Обилић је подигао цркву. И тако, из ране и греха, изникло је светилиште.
Тумане су тако постале манастир покајања, манастир покајника, али и исцељења. Свако ко овде стигне, долази или са теретом који жели да преда Богу, или са срцем пуним захвалности.
Две светлости у једном храму
У манастиру почивају мошти двојице светитеља – Светог Зосима Туманског, пустињака из XIV века, и Светог Јакова Новог Туманског, монаха који је вековима касније дошао да се Богу посвети у овој долини. Обојица су обележили манастир чудесним исцељењима и молитвеним присуством.
Лекари не знају објашњење, али сведочанства говоре: болесна деца оздрављују, бездетни родитељи добијају дар живота, душевно рањени осећају олакшање, они који су изгубљени – враћају се себи. Не чини то манастир, већ молитве. Не чини то камен, већ благодат.
Жив манастир – пуна срца, млади монаси
Тумане нису музеј, већ жив организам. Овде млади монаси са осмехом дочекују хиљаде верника. Братство манастира, на челу са архимандритом Димитријем, живи животом смирености, молитве и доброте. Упркос маси која долази, они никада не изгледају уморно. Јер љубав Христова не троши човека – она га распламсава.
Манастирска порта, испосница у стени, рибњаци, мала зоолошка башта и мноштво цвећа – све је део једног малог раја у ком је и тишина молитва.
Сусрет са собом
У Туманима човек ћути. Не зато што нема шта да каже, већ зато што осећа да Бог говори. Говори кроз поветарац, кроз звончиће на дрвету, кроз осмех монаха, кроз трептај свеће. И тада се догоди оно што је највеће – човек сретне самог себе, онаквог каквог га је Бог замислио.
Место где се враћаш
Ко једном дође, увек се враћа. Као да нешто остане тамо – неки део душе, нека суза, нека молитва. И кад живот поново постане буран и напоран, срце само каже: врати се у Тумане. Тамо где се душа лечи, а срце поново учи да воли.
Трипо Д Спахић, чтец
Извор: Манастир Туман
