У духовном животу треба полазити од малих ствари, одатле треба кретати у духовни подвиг и борбу. У животу је много тога што нам се чини безначајним и безвредним, и у духовној перспективи све има свој значај и своју вредност. На пример. стојиш у реду и неко хоће да се угура пре тебе, преко реда. Можеш да се са њим посвађаш, а можеш и да појавиш трпљење. Банална ситуација, али права прилика за ту духовну борбу и победу над сопственим гневом. Увек треба почињати од малих добрих дела. Kо не обраћа пажњу на мала дела, никада неће доћи до великих. Kо презире вршење малих дела, тај духовно пада. Зато је у духовном животу важно да човек све започиње једноставно, мирно, живећи по заповестима Божијим у свакоме дану и у свему
ономе што свакодневица собом носи, са вером да се све дешава по вољи Божијој, а нама на спасење. И пријатности и непријатности животне су прилика да пројавимо своју веру, свој хришћански етос, своје хришћанско понашање. Не треба никада да умишљамо да се хришћански карактер и савршенство пројављују искључиво у некаквим нарочитим околностима: у усамљеним монашким келијама или манастирима који се налазе у егзотичним пустињским пределима, у тиховатељским пећинама… Не, ми живимо у овоме свету, у свом граду или селу, у конкретним историјским околностима, у бучној и немирној свакодневици. Ту и треба да се подвизавамо, да се ослобађамо од греха и страсти, да очишћујемо своју душу, да се вежбамо у трпљењу, да стичемо смирење и друге хришћанске врлине. Ту треба да се духовно усавршавамо, стражећи над својом душом у динамичној свакодневици.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
