Горње Подунавље је једно од последњих целовитих плавних подручја дуж Дунава. Међу бројним ретким врстама истиче се велика популација црних рода.
У марту 2016. године Светски фонд за природу је саопштио да је у околини специјалног резервата природе Горње Подунавље код Апатина из индустријских постројења испуштена обојена течност интензивног мириса. Изливање индустријске воде угрожава заштићене и ретке животињске врсте.

Ово је један од највећих проблема последњих неколико година у овом пределу, јер околне фабрике непрописно складиште и одлажу индустријски отпад, који испушта токсичне материје у канал.

ЦРНЕ РОДЕ ГОРЊЕГ ПОДУНАВЉА
И док је јутарња измаглица полако бледела дижући се над уснулом реком, неуједначени али ипак складни пој небројених птица ширио се мочварним пространствима уз њу. На обалама су се у обрисима указивали врбаци и скупине старих чворноватих стабала, испресецани тршћацима, барицама и залуталим рукавцима. Нови дан се рађао, док је елегантни пароброд остављао иза себе Апатин, живописно место риболоваца на левој обали Дунава. Праћен бројним дрвеним чамцима пуним локалних познавалаца околних ритова, спремних да за напојницу помогну посетиоцима у пробијању кроз непроходне мочваре Апатинског рита, пароброд се лагано спуштао низводно ка ушћу Драве у Дунав.

Мала експедиција предвођена принцем Рудолфом, престолонаследником Аустрије, била је спремна да се први пут искрца на тло у потрази за трофејима, али и новим сазнањима о животу птица у густим, нетакнутим мочварама Дунава. За истраживачки део похода био је задужен нико други до чувени природњак и публициста Алфред Брем, који је марљиво пратио престолонаследника и његово одабрано друштво у овој, првенствено ловачкој авантури. Помно посматрајући понашање птица током путовања, али и анализирајући бројне уловљене примерке, пунио је своју бележницу новим сазнањима о птицама дунавских ритова, у првом реду орловима и другим крупним грабљивицама.

Од овог чувеног путовања, које ће Брем касније преточити у један од својих многобројних путописа и објавити, дели нас преко 130 година и на сву срећу, методи истраживања живог света су се унеколико променили, лов на велике грабљивице је строго забрањен. Ипак, опстанак ових задивљујућих врста је и даље под знаком питања. А птичији свет, нераскидиви део екосистема, неминовно осећа последице смањења животног простора око себе. Разлози за то су бројни, но чини се да су међу основним ширење човека и општи развој, вршећи притисак на природу који она често не може да поднесе.

И као што нас Бремово перо заносно враћа у прошлост, описујући како су простране мочваре Дунава некада биле и како је живи свет у њима бујао, тако нас на то упућује још један јунак ове приче, Јован Ђурђевић звани Туна. Можда је боље рећи само Туна, ионако га под тим именом одвајкада знају сви у његовом ромском насељу. Сада већ господин у поодмаклим годинама, помало оронулог здравља, сећа се и једноставно каже: „Некада сам био жабарош, сада више нисам.“ Полако се крећући кроз сутон по кривудавом дунавском насипу са својим пајташем Ђуром Оршошем-Дуруом, и данас чувеном по роли у филму „Скупљачи перја“, показује нам неке од барица где се за једну ноћ могло ухватити и до 30 килограма жаба, препадајући их карбитним лампама и хватајући онако уснуле да би се снабдело незасито црно тржиште, а без размишљања о последицама које овакво харање природе оставља иза себе. А чини се да је одувек тако и било, не размишљајући о дугорочним последицама, некад можда и услед немогућности да се оне правилно сагледају, човек је насељавао, користио, трошио и надасве прилагођавао ове простране мочваре препуне живота својим потребама. Тако је и пре више од две стотине година, недалеко од Бачког Моноштора, на ископавању надалеко познатог Великог бачког канала по нацртима браће Kиш, „прва лопата“ била ништа друго него знак напретка једног друштва које је способно да исушује мочваре и претвара их у плодно тло или место погодно за ширење људских насеља. А све то су посматрале оне птице са почетка приче, бивајући све више стешњене у смањеном животном простору који им је преостајао, све чешће узнемираване и примораване да нађу нова склоништа у дубинама густих шума.

ЈЕДНО ОД ПОСЛЕДЊИХ ЦЕЛОВИТИХ ПЛАВНИХ ПОДРУЧЈА
Па ипак, ритови на крајњем северозападу наше земље, око Апатина, Бачког Моноштора и Бездана, данас представљају једно од ретких очуваних целовитих плавних подручја на читавом току Дунава, свакако најзначајније од те врсте у нашој земљи. Значај ових ритова превазилази национални карактер, простирући се и на супротној обали Дунава где образују надалеко познати Kопачки рит. Ту негде на ушћу Драве у Дунав сместио се тај троугао природе који се простире и на север у суседну Мађарску, одолевајући свим недаћама које је човек немилице наметао природи у протеклих две стотине година. Добробит за човека је често велика невоља за природу. Захваљујући својој очуваности, али и знатно повећаном разумевању значаја који плавна и мочварна подручја имају у екосистемима и укупном циклусу живота на планети, она се данас сматрају основним резервоарима живота и извором бројних добробити за човека, и као таква уживају одређен степен заштите. До пре само неколико деценија посматран као простор који једноставно треба преградити насипима, исушити и искрчити, Апатински и Моношторски рит данас формално имају висок степен заштите, обједињени под називом Специјални резерват природе Горње Подунавље.

„Осим што је ово подручје препознато на националном нивоу, 20.000 хектара шума, мочвара, и влажних ливада уз леву обалу Дунава представљају и међународно признато природно добро, уживајући статус влажног подручја од међународног значаја, тзв. рамсарског подручја“, објашњава Бојан Тадић, задужен за праћење стања флоре и фауне у резервату Горње Подунавље.

„На тај начин је и Горње Подунавље стало раме уз раме са суседним Kопачким ритом у Хрватској и Националним парком Дунав-Драва у Мађарској, који су овај међународни статус стекли још раније. Може се рећи да је данас више него икада читава плавна долина Дунава која се простире у три суседне државе препозната као јединствено еколошко подручје које у том смислу захтева и усаглашене мере управљања.“

Стручњаци су одувек знали да ово подручје захтева сарадњу, да простирање у три државе не спречава живи свет, у првом реду птице, да прелазе са једне обале реке на другу у потрази за храном и местом за гнежђење. О томе сведочи и Антун Жуљевић, један од наших најискуснијих орнитолога, нарочито када је реч о прстеновању птица, који нам, док се полако приближавамо једном од тек двадесетак гнезда црних рода у Горњем Подунављу, објашњава како је програм прстеновања црне роде на овим просторима започет пре пет година као заједнички напор орнитолога из три суседне земље. Бавећи се проучавањем ове грациозне и опрезне врсте која насељава густе старе шуме дуж речних долина, стручњаци су брзо дошли до закључка да је потребно успоставити јединствен програм праћења црних рода на читавом подручју прекограничне плавне долине Дунава како би се могло доћи до нових научних сазнања везаних за ову врсту.

„Kолор маркирање црних рода започето је у свету крајем седамдесетих година XX века. Почетком 90-их започет је међународни пројекат са колор маркерима са кодовима. Kрајњи резултат је био општи консензус о коришћењу прстенова беле боје са црним натписима, док је за сваку државу одређен почетни код и још три знака. Србији је припао код „X“. Ми смо се укључили у пројекат 2003. године уз помоћ мађарских колега без којих не бисмо уопште могли да радимо“, објашњава Жуљевић.

Слушајући Антуна, зачудили бисте се колико је непознаница у животу ове сестринске врсте нама блиској белој роди, али, насупрот њој, прилично неповерљивој према човеку, која настањује природне шуме храстова и топола и гнезди се високо у крошњама старих стабала. „Црне роде за свој животни циклус траже мир, велика мочварна пространства и довољно хране, првенствено рибе, које могу наћи у плићацима, мочварама и барицама, у поречјима као што је Подунавље. А праћење ове врсте није нимало лак посао, нова гнезда се формирају на неприступачним местима, док нека вишегодишња бивају напречац напуштена“, скреће нам Бојан пажњу на нека практична искуства.

Горње Подунавље је најзначајније станиште ове врсте код нас, а узимајући у обзир и суседну обалу Дунава један је од популационих нуклеуса ове врсте на регионалном нивоу. Стога не чуди што је програм прстеновања и праћења популације црних рода нашао своје место баш у Горњем Подунављу. Уз помоћ колега из Мађарске, 2003. године су обављена прва прстеновања младих и до данас је ова година остала забележена као најуспешнија са 18 прстенованих младунаца. Током шест година спровођења овог програма, стигло је и неколико извештаја о посматраним птицама из Горњег Подунавља на ширем подручју панонске равнице. Мониторинг је такође потврдио да се са већом сигурношћу може тврдити да миграторни пут ове врсте води преко Турске, западних обала Азије, и даље на југ ка Африци.

А сам посао прстеновања није нимало лак, потребно је доста знања, вештине и, наравно, среће. Тек је један кратак период године, не више од две недеље у јуну, када се млади црне роде могу прстеновати, када су довољно одрасли да им се пластични прстен може ставити на ногу, а опет недовољно велики да би искочили из гнезда. Осим знања и искуства да се оцени овај тренутак, потребно је мало импровизације и неколико вештих пењача који ће умети да се домогну високих гнезда на чворноватим стаблима храста и тополе. Па ипак, и ако правилно оцените тренутак за прстеновање, и ако се успешно попнете до гнезда, то још не значи да ћете успети да маркирате младе.

Црна рода је врста која се налази на Црвеној листи угрожених врста међународне организације ИУЦН. Иако према критеријумима Црвене листе не спада у врсте са најугроженијим статусом, бројност ни једне ни друге није ни приближна оној коју бележе ранија истраживања и која би се могла очекивати у околностима мањег угрожавања и већег степена заштите станишта. Нестанак мочвара и сеча старих стабала и даље представљају два доминантна угрожавајућа фактора. Иако нераскидиво везани за природу, у великој мери се ослањајући на њене бројне ресурсе, ми несмањеним интензитетом настављамо са исцрпљивањем „залиха“ природе од којих суштински зависимо. Иако свесни да смо већ одавно загазили у црвену зону када је реч о ресурсима, и даље нисмо у могућности да схватимо сву озбиљност уништавања природе и пружимо одговарајућа решења за њено очување. Напори су бројни, а прстеновање црних рода само је један од њих. Наше птице са почетка приче и даље посматрају како нестају старе шуме храста и тополе, како им се смањује животни простор. Питам се како би Алфред Брем реаговао када би се данас поново, скоро век и по после првог крстарења Дунавом, упустио у сличну авантуру и шта би он имао да нам каже при сусрету са преосталим мочварама Горњег Подунавља.

 

 

Национална географија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име