Једна жена, учитељица, је у периоду немаштине хтела да учини нешто лепо за патријарха. Свако јутро је устајала, ишла у пекару, и чим је био испечен свеж хлеб, куповала га је и односила у патријаршију. Патријарх Илија II ју је знао. Ништа више није могла да учини, и једино за шта је имала пара, је био један хлеб. Но у томе се налазила сва њена пажња и топлина.
Разболела се од рака и имала је веома велики тумор у глави. Лекари су је отпустили из болнице, а кући најближи нису могли да се брину о њој. Патријарх ју је преместио у патријаршију. Због посебног мириса, било је веома тешко ући у собу у којој је она боравила. Сам он ју је посећивао. Монахиње су му нешто давале, а он је сваке вечери ишао код те жене за коју је само он знао да му је она доносила хлеб. Препричавао јој је житија светих, причао о свом животу, о Цркви. О свему. И тако ју је полако испраћао на вечни пут.
Са руског: свештеник Дејан Ђуричић
Хришћанске приче
