,,Не судите да вам се не суди“ (Мт. 7, 1). Ако ми не учинимо ни један други грех, ипак, само овај један нас може однети у геену преисподњу: јер тако ми строго осуђујемо туђе грехе, а у свом оку не видимо брвно (Мт. 7, 3); толико ми времена свог живота проводимо у обелодањивању и осуђивању туђих грехова. И скоро да нећеш наћи, како међу мирјанима тако и међу монасима и клирицима, ко је слободан од овога греха, а ни један се не обазире да се на њега односи овај укор:
,,Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и кавом мером
мерите, онаквом ће вам се мерити“ (Мт. 7, 2).
И не обазирући се на чињеницу да тај грех подводи таквој кривици, а ниуколико не пружа задовољство, ми се сви, ипак, приклањамо злу, као да се трудимо и ревнујемо да уђемо у огањ вечни, не једним, но многим путевима.
,,Не судите да вам се не суди“. И шта? Зар није дужност осуђивати — грешника? Да; и Св. Павле то исто говори, или још боље, Христос кроз Павла говори: ,,А ти, зашто осуђујеш брата свога? Ко си ти што осуђујеш туђег слугу?“ (Рм. 14, 10, 4). И опет: ,,Зато не судите ништа пре времена, докле не дође Господ…“ (I Кор. 4, 5). Како онда схватити овог истог апостола кад на другом месту каже: ,,Покарај, запрети, поучи…“ (II Тим. 4, 2)? И још: ,,Оне који греше покарај пред свима…“ (I Тим. 5, 20). На исти начин и Христос Петру каже: „ .. . иди и покарај га међу собом и њим самим. .. ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу; . . . ако ли њих не послуша, кажи Цркви“ (Мт. 18, 15—17). Због чега је Он поставио градацију многих обличавања, и не само обличавања, него и казни, јер онога који не послуша Цркву, таквога сматрај за безбожника и цариника (Мт. 18 :17)? Са каквим је онда циљем дао апостолима (Мт. 18 : 18) кључеве? Јер, ако они не буду судили, кључеви немају никакву важност и према томе узалуд су примили власт задржавања и отпуштања греха. Са друге пак стране, ако би било тако, у Цркви би дошло до растројства и грађанских заједница и обитељи манастирских; тако би се зло све више и више ширило, ако господар не суди слуги, господарица слушкињи, отац сину и пријатељ пријатељу. Та шта говорим: друг друга. — Чак и ако непријатеље не осуђујемо, никада нећемо бити у стању да разрушимо неправду и то би изазвало неред. Шта, пак, значи до сада речено, размотримо пажљиво. Силу овога закона за оне који имају здрав разум Спаситељ нарочито наглашава речима: „А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвно у оку
своме не осјећаш?“ (Мт. 7. 3). Ако се ово објашњење било коме од малодушних и даље учини нејасним, потрудићу се да га поново разјасним. Управо овде, како ми се чини, Спаситељ није заповедио свима, без изузетка, да никад не суде за грехе, него само онима који, будући и сами заражени безбројним гресима, осуђују друге за било какве, мало важне поступке. По моме мишљењу, овде Христос указује на Јудејце,
који, будући да су били зли осуђивачи својих ближњих, у неким мало важним поступцима, док сами несвесно чине велике грехе, због чега Господ, прекоревајући их, при крају Еванђеља каже: ,,Него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска; а прстом својим неће да их помакну“ (Мт. 23, 4). И још: „Да/ете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у закону:
правду и милост и веру“ (Мт. 23, 23). У ствари, Он и даје закон о. овоме. И апостол Павле није свима Коринћанима забранио да суде, без изузетка, него ће судити само највиши, мада су њихови преступи јавни; исто тако, не забрањује свима да исправљају оне који сагрешише тајно и скривено, а не јавно. Уз то, не забрањује он то свима без разлике, него само ученицима који су тако поступили у осуди својих учитеља, као и онима који су и сами кривци за безбројна сагрешења, а клевећу невине. На то и Христос указује, и не само да једноставно указује већ подстиче још велики страх и укорева и прети великом одмаздом :,,Каквим судом судите — рекао је Он — онаквим ће вам се судити“ (Мт. 7, 2); тј. ти не осђујеш другога, него себе самога подвргаваш страшном суду и строгом испитивању. Јер, пошто опраштање наших грехова првенствено од нас зависи, тако је исто и са осудом: ми одређујемо извесну меру нашој осуди. Није дужност прекоревати или ружити, него уразумити; не оптуживати, него саветовати; не гордо нападати, но с љубављу исправљати, због тога што не ближњега, него самога себе предајеш жестокој казни.
Видиш ли како су те заповести и лаке, дајући велика блага покорнима, и обратно, причињавају велико зло непокорнима? Јер онај који својим ближњима опрашта грехе, не толико њега, колико самога себе, без напора ослобађа кривице; и онај који милостиво и снисходиво разуме и схвата туђе преступе, на исти начин поставља велики залог опроштаја за самога себе. „А шта — кажеш ти — ако неко учини прељубу, зар нисам ја дужан да кажем да је прељуба зло и зар нисам дужан да исправим прељубника?“ Тачно, али не на непријатељски начин, као непријатељ, подвргавајући га казни и осуди, него као лекар, дајући исцељење. Спаситељ није рекао: не напуштај грешника, него не суди, тј. не буди жестоки судија,- сем тога, то је речено не о јавно забрањеним и великим гресима, него о оним гресима који се и не сматрају гресима. Зато је и рекао: „А зашто видиш трун у оку брата својега?“ (Мт. 7, 3). Многи наравно тако поступају: видећи монаха који има сувишну одећу, обично му супротстављају закон Господњи, мада и сами чине безбројне крађе и свакодневно зеленаше; или видећи да он употребљава сувишну храну, постају злим објављивачима тога, премда сами свакодневно пијанче и преједају се, не знајући да кроз такво понашање, уз своје грехе припремају себи велики огањ, лишавајући се сваког оправдања. А по што је теби самом дужност да своје поступке темељно испиташ, онда си ти сам први узрочник овога закона, будући да тако строго судиш о поступцима ближњег. Зато не сматрај за неправду, кад сам себе будеш подвргао таквом истом испитивању: „Лицемере, извади најпре брвно из ока својега“ (Мт. 7,5). Овде Спаситељ жели да покаже велико противљење и гнев према онима који осуђују ближње. Јер, када хоће да објави тежину било каквог греха, Он то обично учини укором. Тако исто Христос са негодовањем говори слуги који од свога друга потражује сто динара: „Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти . . .“ (Мт. 18, 32): исто тако и овде употребљава реч „ЛИЦЕМЕРЕ“. Строги суд о ближњем не показује добру жељу, него завист, мада онај који суди има обличје човекољубља, ипак је у ствари испољена крајња злоба, јер такав није достојан да буде чак ни ученик, а полаже право да заузме место учитеља и подвргне ближње изобличавању и срамоти. Зашто га је Христос назвао лицемером? Ако је такав толико строг у односу према другим да чак и мале преступе види, због чега је онда толико несавестан према себи да чак не примећује ни велике грехе своје? „Извади најпре брвно из ока својега“ (Мт. 7, 5)! Тако, видиш да Спаситељ не забрањује суд, него вели да човек прво треба да извади брвно из сопственог ока и тек онда да исправља туђа сагрешења. Јер сваки боље зна своје него туђе и боље види веће него мање и, најзад, више воли самога себе него ближњег. Зато, ако тако судиш другима у доброј намери, желећи им добро, онда прво пожели себи добро, јер је твој грех и већи и виднији; ако пак не радиш корисно за себе самог, онда очигледно и самоме брату своме не судиш из добротољубља према њему, него из зависти, јер желиш да га осрамотиш. Ако њему ипак треба да се суди, онда нека то учини неко ко није ни у чему сличном погрешио, а не ти! Не може, каже Господ, бити судија онај који је и сам у истоме кривац. И ти се чудиш да је Он установио овај закон, мада га је и разбојник на крсту признао и изразио мисао Исуса Христа у својим речима упућеним другом разбојнику: ,,3ар се ти не бојиш Бога, кад си и сам осуђен тако“ (Лк. 23, 40)? А ти не само да не вадиш своје брвно него га и не видиш; напротив, трун код другога, не само да видиш него и осуђујеш. Зато, ако је рђаво не обраћати пажњу на своје грехове, онда је два-три пута лошије судити другима, имајући у сопственим очима брвно и не осећајући од њега никакав бол; грех је тежи од брвна.
И тако, заповест коју је дао Спаситељ има следећи смисао: онај који је подложан и сам многим пороцима, не може да буде строги судија погрешкама других људи, нарочито ако су оне мало важне: у ствари, Христос не забрањује укоравање и исправљање, него запуштање својих личних грехова и устајање против туђих. Тиме би се много допринело умножавању зла и порочности; јер који је навикао да занемарује своје велике преступе и строго суди о малим и безначајним погрешкама других, трпи двојаку штету: како због немарности према својим гресима, тако и због тога што поткрепљује непријатељство и завист, подстичући се свакодневно на крајњу жестину и немилосрдност.
Каква је корист ако се уздржавамо да не једемо птице и рибе, а своју браћу угризамо и мучимо? Клеветник мучи братовљево тело и злоставља ближњега. Зато и Павле са укором каже-. ,,Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал. 5, 15). Ти ниси зарио зубе у тело ближњега, него си зарио у његову душу злу реч, ранио си је клеветама, учинио си хиљаду зала и себи
и њему и многима другима, јер, осуђујући ближњега, ти си и онога који те слуша учинио неваљалим и злим. Ако је тај који те слуша грешник, постаће безбрижан, пошто је пронашао себи саучесника у греху; а ако те слуша праведник — пашће у гордост и надимаће се ради туђег греха, имајући повод да високо мисли о себи. Уз то, нанео си штету и целој Цркви, јер они који чују твоје речи неће осуђивати грешника, него ће поразно клеветати сав хришћански род. Није се чуло да су неверници говорили ко је блудник или развратник; али уместо кривца, они ће осуђивати све хришћане.
Затим, ти си дао повода унижавању Божије славе, зато што се име Божије слави када ми живимо добро, а када грешимо, на њега се хули и оно се каља. Као четврто, ти си посрамио онога о коме проносиш лош глас, стварајући од њега још бестиднијега, а чинећи и себи непријатеља и противника. Пето: себе самог си удостојио ружења и кажњавања заузевши се за таква дела која ти никако не служе на част. Нико не каже: „Ја бих клеветао онда ако бих говорио неистину; али, ако говорим истину, то већ није оговарање.“ Ако би у твојој клевети и била истина, опет је она преступна. Фарисеј, оговарајући цариника, истину је рекао, али он од тога није имао користи. Реци ми, зар није цариник у ствари био и грешник? Свако види и зна ко је цариник, али поред свега тога је фарисеј због осуде све изгубио.
Желиш ли да исправиш брата? Заплачи, помоли се Богу, посаветуј га, замоли, дај му поуку насамо. Тако је и Павле радио: „Да ме опет кад дођем не понизи Бог мој код вас, те не заплачем за многима који су прије згрешили и нису се покајали за нечистоту и блуд и разврат што починише“ (II Кор. 12, 21). Покажи љубав према грешнику; увери га да му о учињеном греху напомињеш из усрдности и бриге :)а њега, а не из разлога што желиш да га осудиш; поклони му се до земље и целивај у чело, ако толико искрено желиш да му помогнеш. Тако често поступају и лекари: тврдоглаве болеснике они запиткују и тако их приморавају да приме спаситељно лечење. Тако и ти поступи: покажи свештенику рану и то ће бити доказ да ниси равнодушан и да се стараш и трудиш за ближњега. Но, саветујем ти да се не клониш само опадача него и оних који њих слушају и да подражаваш пророку који каже: „Ко тајно опада ближњега својега, тога изгоним“ (Пс. 101, 5). Реци ближњем: уколико желиш било кога да похвалиш — спреман сам да чујем. Ако, иак, желиш да оклеветаш, заграђујем пролаз твојим речима, зато што не могу да прихватим нечистоту и пометњу. Каква ми је корист ако сазнам колико је неко зао човек? Напротив, отуда долази највећа штета и губитак. Реци му још*. позабавимо се својим личним гресима и бригама о томе, како ћемо одговорити за своје грехе и ту радозналост обратимо на свој живот. Какво извињење или опроштај треба да очекујемо када о своме и не размишљамо а о туђем се толико интересујемо? Колико је недолично и срамно у пролазу завиривати у туђу кућу и гледати шта је у њој, толико је неблагодарно бити радознао о туђем животу. Смешно је што они који тако живе и не воде бригу о својим делима, када откривају некоме тајну, моле и преклињу оне који их слушају да су починили дело достојно осуде. Ако ти другога молиш да не препричава, колико је онда неумесно што ти њему говориш о томе? Реч је била у твојој власти, а ти, предавши је другоме, труди се око њене тајности! Ако већ желиш да се она не преноси другоме, онда је и сам не препричавај! А пошто си ти већ поверио реч другоме на чување, онда је залуд и непотребно заговарати и молити другога да чува оно што си ти пренео речима!
Да ли је пријатно опадати? — Није, пријатно је не опадати. Опадач је неспокојан, бојажљив и подозрив, раскајава се и угриза за језик, страхује и дрхти да ће реч која је од њега потекла и међу многе се разнела навући на све којима је поверена велику опасност и произвести изненадна и погубна непријатељства. Ако који буде чувао реч у себи, живеће у миру и спокојству. „Ако си чуо реч — каже премудри — нека умре с тобом: не бој се, неће те растргнути“ (Сир. 19, 10). Шта значи: нека умре с тобом? — Сакриј је, закопај и не дозволи да изађе, нити да се покрене, као да је није ни било. Но, највише се труди и не допуштај да ти говоре рђаво о другима. А ако некада и чујеш нешто рђаво, удави, умртви речено; предај забораву, као да ниси ни чуо; тако ћеш проводити садањи живот веома мирно и безопасно. И сами опадачи, када сазнају да су нам одвратнији од оних које они оговарају, било кад ће напустити ту лошу навику, исправљајући се од свога недостатка и почеће да хвале друге, а нас ће прогласити својим спасиоцима и доброчинитељима. У ствари, као што су добра реч и похвала почетак дружења, тако су оговарање и клевета почетак и повод непријатељства, мржње и хиљаду расправа. И ништа друго нас толико не подстиче на занемаривање својих поступака колико интересовање и распитивање о туђим делима, јер који воли сплетке и распредање о туђем животу заборавља старање о сопственом. Пошто он. све своје старање користи на распредање о туђем, онда све оно што се односи на њега самог, по неопходности остаје у немару. Било би веома добро ако би ти све време употребио на старање и расуђивање о сопственим гресима и направио било какав успех, али пошто се ти упорно стараш о туђем, када ћеш онда размислити о својим личним недостацима?
Избегавајмо клеветања, знајући да је то стварна пропаст и клопка од ђавола која је намештена његовим лукавством. Ђаво нас је довео до те навике да се не бисмо бринули о себи самима него предали и подвргли себе страшној одговорности. Али зло није само у томе што ћемо ми дати извештај у својим речима, него и у томе што ћемо кроз њега сопствене грехе учинити тежим и лишити себе сваке извине. Који строго испитује туђе, тај неће примити никакво снисхођење за сопствено, зато што ће Бог произнети суд сходно не само својству наших преступа него и твоме суду о другима. Зато он и напомиње ,,не судите да вам се не суди“ (Мт. 7, 1), јер се тамо — на суду — неће јавити онакав какав је био, него ће примити веће и неизбежно отежавање од твог престрогог суда о ближњем. Као што човекољубиви, кротак и снисходљив човек битно умањује тежину грехова, тако и жестоки, сурови и неумољиви човек много придодаје својим греховима. Истргнимо из својих уста сваку клевету, знајући да, ако почнемо јести и пепео, ни од таквог строгог живота нећемо имати никакве користи ако се не будемо уздржавали клевете, зато што „не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека (Мт. 15, 11). Ако би неко почео да чисти у време када ти пролазиш, реци ми, не би ли га укорио због тога? Тако поступи и са клеветником; јер чак и задах смећа не напада толико наша чула колико приче које руже ближњега и разоткривају нечисти живот, жалосте и помућују душу оних који слушају. Уздржавајмо се од клевете, псовања, хуле и немојмо клеветати ни ближње, а ни Бога, као што су многи дошли до таквога безумља, па су свој језик, од ближњих, окренули псујући и на Господа.
Свештеник И. Жилов
Теолошки погледи 1987
