Нека нико не мисли да ја ово говорим за осуду свештеника; — по Божијој благодати, као што и ви знате, они показују велики удео и часност у свему и никоме и никада нису дали повода за њихову осуду; — него вам говорим због тога да бисте ви знали да ако можда имате срдите оце, свештенике, и тешке учитеље, и тада није безопасно и нештетно у односу на вас да их карате и хулите на њих. Јер, ако о телесним родитељима један мудрац каже: „Ако и разум губе, опрости им“ (Сир. 3, 13); — јер шта им ти можеш узвратити за оно што су ти дали? —, онда си много више дужан да сачуваш тај закон у односу према духовним оцима; сваки треба да испита и увиди свој живот, како у онај дан не бисмо чули: „Лицемере, зашто видиш трун у оку брата својега, а брвно у оку своме не осећаш“ (Мт. 7, 3)? Само је лицемерима својствено да пред народом и пред свима љубе руке свештеницима, додирујући им колена, молећи их да се моле Богу за њих, да траже крштење и долазе пред њихова врата; а код куће и на трговима ове служитеље и вршиоце таквих блага за нас обасипају безбројним клеветама или се слажу и одобравају онима који их прекоравају. Ако отац — свештеник — уистину није добар, зашто га онда сматраш достојног за служитеља страшних тајни? Ако ти се пак чини да је достојан вере, служитеља тајни, због чега допушташ да га други псују и не затвараш им уста, или пак не изражаваш своје незадовољство, не негодујеш и тиме заслужиш и добијеш велику награду од Бога и похвалу од самих хулитеља! Јер и они, макар били хиљаду пута дрски, ипак ће те хвалити и одобравати твоје залагање за оце,- напротив, ако ми не будемо чинили тако, сви ће почети да нас осуђују, па и сами хулитељи. Није само ово жалосно, него и то што ћемо и на Суду бити подвргнути тешкој осуди.
Ништа толико не штети Цркви као ова болест: као што тело, које није на одговарајући начин повезано нервима и заштићено, трпи многе болове, тако и цркве, које нису повезане крепким и нераскидивим везама љубави, искушава мноштво борби, појачава Божији гнев и даје повода многим искушењима. Зато, да тога не би било и да не бисмо и ми гневили Бога и умножавали наше невоље, навлачећи на себе неизбежне казне, и да не бисмо живот оптерећивали тугом, преокренимо наш језик на благосиљање, свакодневно преиспитујући наш живот и не осуђујући живот других. Окоме који тачно зна и оно што је тајно, јер ћемо на тај начин осуђивати своје грехе. Чинећи тако, избећи ћемо геенски огањ. Јер, као што се они који разабирају туђе грехове ни мало не брину о својим сопственима, тако ће и они који не испитују туђе животе много више пажње посвећивати својњм преступима; а размишљајући о њима, и осуђујући их свакодневно, очекујући од себе самог казну за њих, имаће према њима кротког Судију. Ово и апостол Павле наговештава када каже: ,,Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени“ (од Господа) (I Кор. 11, 31).
Научимо свој језик на узду да не износи брзоплето све што је у души, да не напада браћу и не угризамо и ждеремо једни друге. Од оних који једу тело много су гори они који то чине речима. Први једу тело зубима, а други речима гризу душу, наносе рану добром гласу — рану неизлечиву. Због тога ће се они подвргнути већој осуди и муци, него први. И неће само због тога онај који прекорава бити лишен опроштаја, него и из разлога што је неспособан да пронађе ни правичан, ни неправичан изговор за свој порок. Сви други греси, па и неосновани, имају свој разлог, на пример: блудник се руководи похотом, лопов жели да прибави богатство и избави се од беде, човекоубица удовољава гневу; а оговарач не може имати никаквог изговора. Налази ли он, реци ми, богатство у новцу? Какву пожуду задовољава? Никаквог другог повода нема, сем зависти. Нема ни правичног. а ни неправичног изговора. Зато се и лишава сваког опроштаја. Желиш да оговараш? Предлажем ти онда бољи предмет. Ако желиш да клевећеш, чини то са својим гресима. „Опомени ме, каже пророк, да се судимо, казуј да се оправдаш“ (Ис 43, 26). Видиш ли оговарање које доноси венац, похвалу и оправдање? И још: ,,Праведан се чини ко је први у својој распри“ (Приче 18, 17)
— судећи себе самог, а не другог. Будеш ли оговарач другога, бићеш крив; а себе самог, бићеш овенчан. Да би знао колико је велико благо нападати своје личне грехове, речено је*. ,,Праведан се чини ко је први у својој распри“ Ако је такав праведник, како је тек опадачима? А ако је он опадач, како ли ће бити праведнику? Праведник не подлеже оговарању. А да би знао да и грешник кроз оговарање својих грехова постаје праведник, речено је: „Праведан се чини ко је први у својој распри“ У суду постоје две стране: једна су потказивачи и друга — потказани; једна — тужиоци, а друга окривљени; једна који окривљују, а друга — тужени; почетна реч припада туженоме, невиноме. Но, овде је обратно. Ти, који оптужујеш, уграбио си почетну реч да би се показао невиним, не сачекавши да чујеш окривљеног. Ако би твоја оптужба и
била тачна, ипак, пре но што чујеш било шта од окривљеног, сам окриви своје грехове. Језик је оштар мач, али не служи да бисмо друге клеветали, но смо дужни да опишемо сопствене трулежне ране. Ако желиш да сазнаш због чега су праведници обично кривили не друге, него себе, послушај апостола Павла: „Захваљујем Христу, Исусу, Господу нашем, који ми даде моћ, што ме за верна прими, поставивши на служење мене који сам раније био хулник и гонитељ и пркосник.“ (I Тим 1, 12—13). Видиш како он себе самог описује? И још: „Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја“ (I Тим 1, 15). И опет на другом месту вели: „Нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију (I Кор 15,9). Видиш ли како он непрестано криви самог себе? Знао је он каква корист долази од тога, знао је да то доноси оправдање. Када је било потребно да сам себе криви, чинио је то немилосрдно; а када је видео да било ко осуђује туђе пороке, погледај са каквом је строгошћу затварао таквоме уста: „Зато не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, који ће и осветлити што ]е сакривено у тами и објавити намере срца“ (I Кор 4, 5). Препусти суд Ономе који познаје и тајне срца. Ако би ти, по своме мишљењу, тачно знао дела твог ближњег, ипак је твој суд погрешив. „Јер ко од људи зна, каже апостол, шта је у човеку, осим духа човекова, који је у њему“ (I Кор 2, 11).
Колико је много презрених и неважних који су заблистали светлије од Сунца? Колико је много великих и славних који су се показали као прах и гроб окречени? Јеси ли чуо како Павле сам себе осуђује, силом и строгошћу, непрестано спомињући грехе, за које није подлегао осуди? Јер, он је био хулник, гонитељ и противник крштења, а крштење је изгладило те грехе; но, он их се опомиње, не због тога што је био дужан за њих да пружи одговор, него да би показао Божију човекољубивост, којом га је Бог, од гонитеља учинио апостолом. Ако се он сећа изглађених грехова, тим пре смо ми дужни да мислимо на грехове учињене после крштења. Какво ћемо извинење или оправдање имати када је он непрестано говорио о делима која не подлежу осуди, док ми не спомињемо ни оне за које ћемо бити дужни пружити одговор, него, превидевши личне пороке, водимо бригу о туђима. Послушај шта каже апостол Петар: „Изиђи од мене, Господе, јер сам човек грешан” (Лк. 5, 8). Послушај како и апостол Матеј осуђује свој пређашњи живот, називајући себе цариником и не стидећи се гласно да осуди своју ранију заблуделост (Мт 9, 9—13).
Труди се да немаш ништа после крштења за шта би могао бити осуђен. Апостоли спомињу раније, поучавајући нас да не чинимо никакве пресуде о туђим пороцима, но да се стално трудимо, мислећи на своје. Не постоји ни једно друго лекарство за исцелење од грехова сем непрестаног сећања на њих и упорног њиховог осуђивања. Тако се цариник избавио од безбројних грехова, рекавши: ,,Боже, милостив буди мени грешноме” (Лк. 18, 13). Тако се фарисеј лишио сваког искупљења што је удаљио мисао од својих безакоња и почео осуђивати васељену, рекавши: ,,Нисам као остали људи: разбојници, неправедници, прељубници или као овај цариник” (Лк. 18, 11). Зато и апостол Павле опомиње: „А сваки нека испита своје дело, и тада ће сам у себи имати похвалу, а не у другом (Гал. 6, 4). Желиш ли да чујеш како су и у Старом завету праведници осуђивали сами себе? Слушај, и они слично говоре. Давид каже: „Усмрдеше се и загнојише се ране моје од безумља мојега” (Пс. 38, 5). А Исаија вапије: „Јаох, мени! погибох, јер сам човек нечистих усана” (Ис.. 6, 5).
Три младића, иалазећи се у пећи и предајући, Бога ради, своја тела смрти, прибројали су себе крајњим грешницима и говорили: сагрешисмо и безаконовасмо,- и шта је после тога било чмстије и светлије од њих? Ако су и починили неки грех, сила пламена их је ослободила. Али они нису гледали на своја добра дела него на грехове. Тако је и Данило после боравка са лавовима и безброј претрпљених патњи — осудио самог себе, а не друге. Зато што свако који криви друге гневи и жалости Господа, а који криви самог себе умилостивљује Га и орасположава према себи; таква самоосуда уствари чини праведника још праведнијим, а грешника избавља из осуде и удостојава га опроштаја. Знајући то, бринимо се о својим, а не о туђим грешкама, испитујмо своју савест, мислимо на свој живот, испитујмо сваки наш грех, и не само да не треба да оговарамо него ни да слушамо оне који оговарају друге. Јер и за слушање је одређена највећа казна: „Не износи лажних гласова; не пристај са безбожником да сведочиш криво” (Изл. 23, 1). Није речено: не веруј безбожнику, него не пристај са њим; огради своје уши, спречи слушање, покажи да и ти ништа мање непријатно сти осећаш према опадачу као и он према ономе кога оговара. Подражавај пророка који каже: ,,Ко тајно опада ближњега својега, тога изгоним“ (Пс. 101, 5). Није рекао: нисам му поверовао или нисам обраћао пажњу на његове речи, него сам га изгонио и прогонио, као непријатеља и противника.
Постоје људи који се теше сујетном утехом, говорећи: Господе, не узми ми ово за грех; Јер сам дужан да одговорим на оно што сам чуо. Чему оваква правдања! Ћути и бићеш ослобођен кривице; ништа не говори и бићеш ослобођен од страховања. Због чега сам на себе навлачиш неспокојство и пред Богом и пред људима? Зашто сам себе чиниш подложним оптужби? Зашто сам на себе стављаш најтеже бреме? Зар ти није довољно што мораш давати одговор за сопствене пороке, него наваљујеш на себе још и туђе? Залудно је такво оправдање; јер нећете бити одговоран само за оно што си чуо него ће ти се и прекор убројати; када нешто чујеш, ако не будеш ћутао, онда нећеш само одговарати за чујно, но и за куђење. ,,Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен“ говори Господ (Мт. 12, 37). Ово је за оне који куде и прекоревају. Јер, онај кога оговарају не трпи никакву штету и увреду; напротив, ако је оно што о њему говоре лаж, биће још награђен; а ако је и истина што се прича, опет он не трпи увреду од твога оговарања. Судија ће њему на Суду приговорити и судити, не на основу твога празнословља. Ако је могућно рећи нешто зачуђујуће, онај који великодушно трпи оговарање има већу корист, слично царинику; а који оговара, ма то било и правично, веома ће много себи наудити. Није потребно доказивати да ће он погинути, уколико клевеће; али је очигледно и то, ако и истину говори, сам себи одређује најстрашнији суд, пошто преноси нечастивости свога ближњега, постајући тако узрочник саблазни, јер износи грехе ближњега и свима открива оно што би требало прикривати. Јер ако ће онај који саблазни једнога примити неизбежну казну, чему да се нада онај који саблажњава многе рђавим гласовима и причама? И фарисеј није лагао, него је говорио истину о себи, називајући цариника цариником, али је свеједно био осуђен.
Зато, знајући ово, избегавајмо оговарања. Нема тежег, а истовремено и лакшег, греха од овога. Зашто? — Зато што њега много брже чине од било ког другог и он врло брзо осваја човека. Остали грехови изискују и време, и трошак, и помоћника, и ишчекивање и, врло често, услед временског трајања, остају неизвршени. На пример, уколико неко одлучи да изврши убиство, да отме или украде, потребно му је много
претходног размишљања и брига, и због отегнутости човек врло често изгуби свој гнев и напушта порочну мисао п хтење. не извршавајући го зло дело. Код оговарања није тако, па ако нисмо довољно опрезни, лако се у тако шта упуштамо. Није нам потребно ни време, ни ишчекивање. труд, нити планирање, да бисмо нешто лоше рекли; довољна је само одлука, и жеља са истог часа извршава јер је за изврше1ве потребан само језик. Зато, ако је ово брзо зло, ако се овај грех брзо прихвата и ако за њега следи тешка казна и мучење, а никаква корист ни мала ни велика, онда хитно избегнимо ту болест, не разносимо него чувајмо туђе пороке и саветујмо оне који их чине, јер тако и Господ заповеда: „Ако ли згреши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самим “ (Мт. 18, 15). Исцелењу много више доприноси ако је укор
тајни. Нећемо растрзавати, нити разједати туђе ране; нећемо следовати мувама, него ћемо подражавати пчелама. Муве слећу на ране и разједају их; пчеле лете по цветовима. Зато ове последње праве мед и саће, а прве причињавају телу бол: ове су одвратне, а пчеле — пријатне и жељене. Управљајмо своју душу да лети по лугу светитељских врлина,непрестано ширећи миомирис њихових подвига, а ране својих
ближњих не разједајмо. И ако видимо људе који то чине оговарањем, зачепимо им уста, задржавајмо их страхом од казне и опомињимо их на сродство са браћом. Ако ништа од овога не послушају, назовимо их мувама, како би их, иако је понижење, ово звање задржало од глупавог занимања, те да би, оставивши га, и они све време искористили на размишљање о личним пороцима. Тако ће и они који су пали устати,
присетити се својих необелодањених грехова и непрестано размишљати о њима, лако их напустити. А када на тај начин буде исправљено цело тело наше Цркве, бићемо у стању да свом пунотом уђемо у Царство небеско, којег нека се удостојимо сви ми, благодаћу и човекољубјем Господа нашег Исуса Христа, кроз Којег и са Којим, Оцу, заједно са Светим Духом, слава, сада и увек и у векове векова. Амин.
Свештеник И. Жилов
Теолошки погледи 1987
