Не знам одакле је у људе ушла та болест: постали смо брбљиви; у нашој души се ништа не задржава. Спремни смо на оптужбе, брзи смо у осуди. Ако не учинимо ни једно друго зло, оно једно је довољно да нас погуби и одведе у геену и начини нам хиљаду беда. А да би то јасније схватио, послушај пророка који каже: ,,Седиш и говориш на брата својега“ (Пс. 50, 20). Кажеш, не ја него неко други. Не — него
ти! Кад ти не би говорио, други не би слушали; а ако би и чули, не би ти био кривац у греху. Недостатке ближњих је потребно умањити и прикривати, а ти под изговором доброчинства износиш их на видело, постајући тако, ако не опадач, оно препричавач, брбљивац. Заједно са њим срамотиш и самога себе а да то и не осећаш! Погледај колико зла произилази отуда: гневиш Бога, огорчаваш ближњега, сам себи навлачиш осуду. Ниси ли чуо шта апостол Павле каже о удовицама: „А уз то се уче и нераду, скитајући по кућама; и не само нераду него су и језичаве и радознале, па говоре што не треба” (I Тим. 5, 13). Нема ничега толико неприличног женама, као разбирање туђих дела — и не само жени, него и мушкарцу; то је највећи знак бестидности и безочности. Зато, чак и када поверујеш у оно што је испричано о твоме брату, немој препричавати, мада је још боље да не поверујеш.
Труди се увек о себи, притегни се, да не будеш осуђен од Бога. Бој се, да не будеш осуђен и за оговарање. Не можеш рећи: ,,Бог ме неће осудити за оговарање“, а твоје је дело оговарање. Зашто шириш гласине? Зашто умножаваш зло? Оно нас може погубити. Зато нам Христос и каже: ,,Не судите да вам се не суди“ (Мт. 7, 1). Али ми уопште о томе не размишљамо, нити нас фарисејев пример уразумљује. Он је истину рекао: „Нисам као овај цариник”; рекао је онда када га нико није слушао, а ипак је био осуђен (Лк. 18, 11). Ако је он био осуђен рекавши истину и то онда када га нико није чуо, каквој ће муци бити подвргнути они који свуда препричавају лаж или препричавају оно у што сами нису сигурни, слично језичавим женама? Шта ће они трпети? Ставимо на своја уста врата и ограду. Од оговарања је потекло мноштво зла: растуриле су се породице, дружине су разрушиле своје свезе, и хиљаду других невоља је произашло. Не труди се, човече, да сазнаш оно што се тиче ближњега. Али ти, који опадаш, ти имаш тај недостатак.
Боље је да Богу говориш о својим делима — и то неће бити недостатак, но добитак; говори о својим делима искреним и правдољубивим пријатељима, на које се ослањаш, да би се они молили за опроштење твојих греха. Будеш ли говорио о туђим делима, нећеш имати никакве користи, никаквог добитка, него штете; будеш ли исповедао своја дела пред Господом, примићеш велику награду. „Рекох — каже псалмопевац, исповедам Господу преступе своје; и ти скиде с мене кривицу греха мојега” (Пс. 32, 5). Желиш ли да осуђујеш? Осуђуј самога себе; нико те неће осуђивати будеш ли сам себе осуђивао; али ће те осуђивати не будеш ли кривио самога себе; осудиће те не будеш ли судио самом себи; осуђиваће те ако будеш жалио себе самог. Да ли си некад видео да се ко у гневу раздражује или чини себи нешто непромишљено? Размисли овог часа о својим делима; тада нећеш сувише ни ближњега оговарати и осуђивати, док ћеш себе избавити греховног терета.
Тако ћемо се уклонити и овога греха, те нећемо више вређати ближње ни речима, ни делима. Није Господ рекао: ако ти пред народом будеш прогонио ближње и доводио их пред суд, бићеш крив; него је просто рекао: ако будеш рђаво говорио, макар и пред појединцем и тада ћеш на себе навући осуду. Чак и када би била истина оно што преносиш о ближњем и ако си ти у то потпуно сигуран, опет подлежеш казни. Јер неће ти Бог судити због онога што .је неко други учинио, но због твога оговарања: „због својих речи бићеш осуђен“ (Мт. 12, 37). Онај који је сагрешио има над собом Судију. Зато ти не преузвисуј себе чашћу која припада Јединородном, којем је прододређен престо суда.
Желиш ли и ти да будеш судија? — Постоји такав суд, који ти је доступан и од кога можеш имати користи, не излажући се ни мало осуди. Постави у својој савести за судију свој разум и пред његов суд изнеси сва твоја безакоња; испитај све грехове своје душе и врло строго затражи од њега подробан извештај рекавши јој: зашто си се усудила да чиниш то и то? Ако се она буде извлачила и наводила друга дела, реци јој: не оптужујем те за туђе грехове, нити си дужна за њих да ми одговараш; шта је теби до тога, ако је неко други рђав? Зашто си ти сагрешила у овоме и ономе, томе или томе? Одговори, не позивај се на друге,- погледај своја дела, а не туђа! — Таквим испитом је чешће води у овај подвиг самоосуђивања.
Теби, човече, није заповеђено да друге осуђујеш, него да гледаш на себе; због чега ти присвајаш Господње дело? Суд је њему својствен, а не теби. „Зато не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, који ће и осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца; тада ће бити свакоме похвала од Бога“ (I Кор. 4, 5). Како, зар ни учитељи нису дужни да то учине? Дужни су, ако је реч о греховима при исповести, у погодно време и то скрушено и саосећајно, а не надмено и гордо. У поменутом цитату апостол не говори о исповеђеним греховима, него о схватању потребе да се они исповеде, а да се при томе не осуђују други. О томе може без грешке судити Онај који ће судити и скривене наше потребе и сам одредити, који су од њих подложни већој, а који мањој казни или награди, док ми судимо само по спољашњости. Ако ја, каже апостол, не могу тачно знати у чему сам и сам грешан, на основу чега сматрам себе достојним да могу другима приговорити? Потпуно тачно не знам ни своја дела, како онда могу да судим о другима? Ако тако апостол Павле мисли о себи, колико тек то важи за нас? Апостол Павле овако говори не због тога да би показао своју равнодушност, него да би нам показао да чак и ако би неко био слободан од греха, ни такав није достојан да суди о животу других.
Ми се често не усуђујемо рећи ни обичну реч за заједничке оце — свештенике, али слушајући кад их грде или псују, како хришћани, тако и нехришћани, не затварамо уста онима који тако мисле и говоре, нити их укоревамо и спречавамо да говоре; камо среће да и ми сами нисмо први ти који их осуђују! Сада чак ни од неверујућих не чујемо такве поруге и карања какве су против претпостављених изнели они који вероватно припадају верујућима и који су у заједници са нама. Треба ли онда и после свега испитивати одакле је произашла толика безбрижност и немар према благочестивости, када смо и сами тако непријатељски расположени према нашим оцима? Нема, ничега нема што би толико могло да растроји и разруши Цркву, или још боље, нема ничега другог, што би тако лако могло да то учини него када ученик са учитељем, или деца са родитељима, потчињени са претпостављенима не живе у присном јединству.
Ко оговара брата, тај се удаљава од читања Божанственог Писма; „И безбожнику рече Бог: зашто казујеш уредбе моје и носиш завет мој у устима својим?“ — каже Бог, наводећи узрок додаје: ,,Седиш и говориш на брата својега, сина матере своје опадаш” (Пс. 50, 16 и 20); а ти, осуђујући духовног оца, сматраш себе достојним да улазиш у свештено предворје? Са чим је то сагласно? Ако се они који карају оца
или мајку кажњавају смрћу (Изл. 21, 16), каквој казни подлежу они који карају оне који су неопходнији и важнији од родитеља? Зар се такав не плаши да ће земља, раставивши се, живог да га прогута; или муња, слетевши с висине, да сажеже његов језик богохулни? Зар ниси чуо шта је претрпела Мојсејева сестра када је почела говорити против челника, због чега је постала нечистом и губавом, испаштајући крајњу безочност, без обзира на то што се њезин брат молио и клечао пред Богом, она није добила опроштај. А она је, међутим, овог светитеља (Мојсеја) код реке сместила у котарицу, бринући се о његовом васпитању и трудећи се око тога да му мати буде и дојкиња, како дете не би било васпитано на рукама туђинке, а доцније предводила је скуп жена, као што је и Мојсеј водио људе, подносећи са њим све невоље. Мада је била Мојсејева сестра, ништа од тога није јој помогло да избегне Божији гнев за њезино опадање; и Мојсеј, који је умолио Бога за народ, који чињаше неизрециве прљавштине, није могао за сестру умолити Господа, премда је молио и клечао, него је чак и укор добио — а све то да бисмо ми схватили колико је велико зло нападати челнике и осуђивати живот других.
Заиста, у тај дан будућег суда Бог ће нам судити не само за оно у чему смо ми грешили но и за то што смо друге осуђивали и често грех који је по своме својству лак — постаје тежи и неопростивији од онога када онај који греши осуђује другога.
Фарисеј, мада сам није ни у чему сагрешио, живео је праведно и могао је указати на многа своја добра дела; али због тога што је он тако осудио цариника, као грабљивца, користољупца и безаконог човека, потпао је таквој кривици да га очекује већа казна него што му је припадала. Ако сам пак није учинио никакав грех, него је само обичним речима осудио другога грешника, који је у потпуности упознат са својим безакоњем и за то заслужио такву казну, онда ми који свако дневно много грешимо а ипак осуђујемо друге за њихов мало познати или непознати живот, бићемо подвргнути оштрој казни, да се никада нећемо удостојити никаквог опроштаја: „Каквим судом судите, онаквим ће нам се судити“ (Мт. 7, 2).
Зато молим, убеђујем и преклињем да се одвикнемо од те глупе навике. Свештенике, о којима рђаво говоримо, нећемо никако повредити, не само ако кажемо лаж него и истину, јер фарисеј ни у чему није повредио цариника, него му је донео корист, мада је говорио неправду; саме себе подвргавамо крајњој беди; тако је и фарисеј у самог себе гурнуо мач и отишао, задобивши смртоносну рану. Да се и нама не би исто догодило, уздржимо неуздрживи језик. Ако је фарисеј, карајући цариника, примио осуду, како ћемо се ми који ружимо своје оце — свештенике — оправдати? Ако је Марија, која је једном оклеветала свог брата, примила такву казну, каква је нама нада на спасење када сваки дан своје старешине обасипамо безбројним клеветама? Нека ми нико не каже: па то је, инак, био Мојсеј; јер и ја могу одговорити да је и оно
била Марија! Уосталом, да буде јасније: чак и када би свештеници заслужили осуду, опет ти немаш право да њихов живот нападаш осудама. Послушај шта Христос каже о јудејским старешинама: ,,На Мојсејеву столицу седоше књижевници и фарисеји. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по делима њиховим не поступајте, јер говорс, а не творе“ (Мт. 23, 2—3). Шта је горе него када се губи достојанство код својих ученика Али, не обазирући се на то, Он их није лишио достојанства, нити их је презрео пред потчињенима и то је правично. Јер, када би потчињени добили такву власт, тада бисмо видели како би они све лишили власти и скинули са престола. Зато је и апостол Павле, корећи јудејског првосвештеника, рекао: ,,Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по закону, а насупрот закону заповедаш да ме бију!“ (Дела 23, 3) — и чувши речи некојих који около стајаху: ,,3ар првосвештеника Божијега вређаш?“ — желећи да покаже какву је част и уважавање потребно дати претпостављеноме, шта је рекао? — ,,Не знадох, браћо, да ]е првосвештеник“ (Дела 23, 4—5). Зато и Давид, ухвативши безаконог Саула, спремног на убиство и достојног тешке казне, не само да му је поштедео живот него је спречио себе да против њега каже реч увреде; образлажући узрок тога, рекао је: ,,Јер је Помазаник Господњи“ (I Цар. 24, 7).
И не само на основу овога но и на основу других догађаја може се јасно видети колико је потчињени дужан да буде далеко од тога да исправља свештеника. Тако је некада при враћању Ковчега, када су неки од потчињених видели да се он накривио и да ће пасти, придржали, на лицу места их је сустигла казна и пали су мртви, убијени Господом. Међутим, они нису ништа лоше учинили; они нису искривили Ковчег, него исправили када се накривио и скоро пао. Но, да би се ти потпуно убедио у достојанство свештеника и у то да потчињеном човеку, мирјанину, није дозвољено исправљати таква дела, Бог их је усмртио међу мноштвом народа, застрашујући све великом силом и опомињући да се никад не приближе недоступним предметима свештенства. У ствари, ако би сваки, под изговором да исправља лоше учињено, себи почео присвајати свештеничко достојанство, никада не би престале тежње за исправљањем и све би се међусобно помешало, да више не бисмо разликовали ни старешину, ни потчињенога.
Свештеник И. Жилов
Теолошки погледи 1987
