После прекора упућеног Петру, Господ је замолио своје ученике да и они свој живот воде носећи крст. Он каже да они који желе да иду за њим морају се одрећи себе, узети крст свој и поћи за њим (Мт. 16, 24).
Синовима Заведејевим и њиховој мајци који су тражили да буду смештени поред њега, Христос је одговорио: „Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ћу пити, и да се крстите крштењем којим се ја крстим?’ (Мт. 20, 20). Из ових Господњих речи јасно је да је Христос страдао за нас да би нам оставио пример како бисмо ишли његовим стопама (видети 1. Петрову, 2, 21).
Крст није само „префигурација“ или „симбол“ или „знак“ Христов, он је и начин живота за хришћане, или боље речено, то је начин живота за хришћане.
Као што се Христос не може истински схватити без крста, тако је незамисливо да постоји истински хришћанин без крста, односно учешћа у крсту Христовом.
Како нам сам Спаситељ каже, они који не узму крст свој и не иду за њим, не могу бити његови ученици (Лк. 14, 27). Али шта значи следити Христа и носити свој крст, односно искусити крст у свом животу?
Они који припадају Христу разапињу тело страсти и жеља (Гал. 5, 24). Одричем се свог пређашњег Ја и настојим да искореним из себе егоцентризам, љубав према себи и грешне и егоистичне страсти.
Облици љубави према себи су: мала вера или немање вере уопште; равнодушност према другима или још горе, њихова експлоатација; хедонизам и телесност; похлепа и среброљубље; злоба и клевета, као и свака радња која рањава и узнемирава друге људе; амбиција и сујетност.
Према светим Оцима, ако волиш себе, не можеш да волиш Бога и не можеш да волиш друге људе. Можете се претварати да то радите, али дубоко у себи волите само себе и то са нездравом љубављу.
Ако љубав према себи не разапнемо Христовим крстом, не можемо бити његови прави ученици, јер не можемо стећи његову сопствену, истинску и јединствену љубав.
Зато свети Павле, опонашач Христа, каже: „Да се не похвалим ничим осим крстом Господа нашег Исуса Христа којим ми је свет распет и ја свету“ (Гал. 6, 3-4).
По светом Исаку, „свет“ је наш оштар однос према свету, према нашим страстима. Дакле, „свет ми је разапет и ја свету“ значи да избегавам не само саме грехе, већ и грешне жеље и грешне мисли.
Можемо постићи ово умртвљење страсти јер смо светотајински умрли са Христом и васкрсли са њим.
„Који се у Христа крстише, крстише се у његову смрт“, и тако можемо да ходимо „у новом животу“ (Рим. 6, 3-4).
Унутар нашег живота смрти, светим крштењем смо добили нови живот у Христу.
Након крштења, хришћански живот постаје борба да се „потенцијал“ претвори у „делање“, акцију, живот у Христу.
Борба за наш препорођени, нови живот у Христу нам је дарована да тријумфујемо и да преобразимо сваки елемент нашег мртвог и бившег Ја.
Та борба јесте Крст.
† Архимандрит Георгије Капсанис, игуман манастира Григоријата на Светој Гори
ИЗВОР: https://pemptousia.com/author/archimandrite-georgios-abbot-of-the-holy-monastery-of-grigoriou/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: На Крстовдан 2022.
